PLAY! ; PLAY! Zine

REVIEW: What Remains of Edith Finch

Ovaj tekst se originalno pojavio u 105. junskom izdanju časopisa Play!Zine

Pre nego što sam počeo da igram What Remains of Edith Finch, iščekivao sam samo jedno: da mi dâ odgovor na pitanje iz naslova. Iznenađujuće, dobio sam i više nego što sam očekivao od ove “šetalice” i sve mi se čini da je uspela da se uglavi među odabrano društvo igara nakupljenih u dugoj igračkoj karijeri, a koje mi nešto znače.

Priča počinje na ostrvu Orkas, (ili u doslovnom prevodu Ostrvo Orki), u državi Wašington, i govori o tinejdžerki koja se posle 7 dugih godina vraća kući, nakon smrti svoje majke. Kako je ona istovremeno i narator, saznajem da je nasledila kuću kao i ključ koji se nalazio u testamentu. Uz melanholične tonove koji kroje tmurnu atmosferu, Editina priča počinje kadrom na najneobičniju kuću. Dok sam koračao ka njoj obraslim drumom ostrva, svaki put kada bih bio na čistini ukrala bi mi pogled svojom magičnom, a opet realnom arhitekturom. Na trenutke deluje kao da je ispala iz bajke braće Grim, pa se ne bih iznenadio ni da na tremu zateknem Pepeljugu ili barem patuljke – ako ne prave, onda barem one baštenske, od keramike. Da iščekivanja budu bar malo ispunjena, pobrinuo se utopljeni drveni zmaj u jezercetu tik uz temelj kuće. Ova fantazmagorična mizanscena kojoj je igrač izložen na samom početku nagoveštava pravu prirodu igre. Pojačana strepnjom u glasu glavne junakinje, nagoveštava iskustva koja će Edith ponovo proživeti i otkriti mnoge tajne svoje porodice od kojih je bila zaštićena kao dete.

Ubrzo nakon zakoračenja u unutrašnjost, imao sam utisak da sam ušao u dom prave porodice. Čas sve izgleda realno, svakodnevno, a čas fantastično, uz pregršt knjiga, ornamenata i svuda okačenih porodičnih slika, tako da se granica između realnosti i mašte gubi. Studio Giant Sparrow koji potpisuje igru, podario nam je ovaj put naslov koji je sušta suprotnost njihovom prethodnom minimalističkom delu, Unfinished Swan. Svi aspekti igre su izrađeni sa toliko ljubavi i pažnje posvećene svakom detalju. Kuća je zaista karakter za sebe. Tokom istraživanja, Edith će svojim mislima i refleksijama nad sećanjima upotpunjavati atmosferu. Glasovna svakog aktera je zaista na vrhunskom nivou, uz odabrane kompozicije istovremeno stvara osećaj melanholije i topline kakva se oseti kada se čovek vrati svom domu gde je odrastao.

Imao sam prilike da istražim svaki sobičak, svaki skriveni prolaz kojih je kuća puna i da se polako upoznam sa pričama svih članovima, proživljavajući njihove sudbine kroz dnevnike koje su pisali ili kroz predmete koji stoje godinama netaknuti u njihovim sobama. Način upoznavanja sa sudbinom svakog od njih su dah svežeg vazduha kada su walking simulatori u pitanju i pokazuju da zapravo ne moraju da podrazumevaju samo šetnju kao oblik interakcije. Svako malo sam bio prijatno iznenađen idejama koje su autori iskoristili u pripovedanju, ali neću dalje ništa oktrivati, kako nikome ne bih pokvario doživljaj.

Nameće se misao da su te deonice sa gejmplejom mogle imati više mesa na kostima, ali nisam potpuno siguran da bi to pomoglo čitavom iskustvu koje igra treba da prenese. U svakom slučaju, momci i devojke iz Giant Sparrow su udarili osnovne temelje u pogledu korišćenja gejmpleja u okviru naracije. Na drugima je sad da nastave tamo gde su oni stali i da stvore možda nešto još bolje u ovom žanru. Više mi je zasmetala nedovoljna razrađenost priča nekih članova porodice, otkrivajući ili manjak kreativnosti ili vremena, ali ništa što drastično remeti krajnji utisak. Od mana još se mogu navesti i povremena tromost u kontrolama. Dužina igre može nekome da zasmeta, jer 2-3 sata za 20$, koliko igra košta, možda i ne deluje kao sjajna investicija, ali mišljenja sam da ova igra to zavređuje.

Na kraju priče, suptilno i bez puno melodrame, igraču ostaje osećaj gorčine i stezanja u grudima, ali i jedno iskustvo koje nesumnjivo daje boju životu, ma kakvog ga čovek doživljavao.

Kao novi pravac u okruženju koje je naviklo na određene konvencije, ovaj žanr je postao simbol anti-igara. Nažalost, strah od promene i novih stvari je deo ljudske prirode, ali se nadam da će na primeru ovog uspešnog projekta nastati i druga sjajna dela, koja pokazuju snagu igara kao medijuma čiju smo površinu tek zagrebali.

Na kraju, ako bih bio primoran da vam dam odgovor na pitanje šta preostaje od Edith Finch, odgovor bi bio – njena priča.

AUTOR: Aleksa Petronijević

What Remains of Edith Finch

What Remains of Edith Finch
8.6

Za:

  • Kreativno korišćenje interaktivnosti igara u svrhu pripovedanja
  • Posvećenost detajima
  • Utisak koji ostaje nakon završetka igre

Protiv:

  • Nerazrađenost pojedinih likova
  • Povremeno trome kontrole
  • Neiskorišćenost interaktivnih deonica

Subscribe na naš YouTube za uvek najnovije video opise!