Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 108. broju časopisa Play!Zine
Biću iskren sa vama, nikada nisam bio fan jednog od novih trendova u industriji video igara – epizodičnog sistema izbacivanja neke video-igre. Ne toliko zato što možda mislim da je to neko muzanje para, jer zaista u većini slučajeva nije i cena je sasvim razumna za ukupni sadržaj koji dobijemo, već zbog toga što nekako razvodnjava iskustvo, ne dozvoljava nam da igru proživimo u jednom dahu i stanju uma koji se stvara prilikom doživljavanja tih iskustva koje nam igra nudi. Nekako se nakon uzbudljive epizode misli srede, krene da se previše razmišlja i racionalizuje, po internetu se čitaju analize i teorije, gledaju se klipovi gde nam se skreće pažnja na sitne detalje, a originalne emocije koje nam je igra prirodno probudila nekako jednostavno nestanu.
Zato se vaš autor smatra pravim srećnikom što je Life is Strange odigrao prošlog leta, tek nakon što su izašle svih pet epizoda, a potpuno odsečen od znanja šta me očekuje u igri, tako da sam u 2-3 dana prešao svih pet epizoda i doživeo jedan brodolom emocija i preispitivanja sopstvenog života. Jednostavno, Life is Strange je igra koja od vas napravi emotivnu ruinu, i koja je u protekle dve godine ostavljala u suzama ljude od 7 do 77, od devojčica do armijskih generala. Ne stidim se da kažem da sam i ja jedan od tih na koje je igra toliko jako uticala, jer prosto, bavi se širokim spektrom problematičnih životnih tema i to radi tako savršeno, tako prirodno i realno, da će mnoge od njih i vas pogoditi. Možda i najviše od svega, ova igra će vas naterati da razmislite o vašem životu, a ako vas učini da se osećate prazno, usamljeno i neispunjeno, ne očajavate, i to je dobar znak da vas ima, reagujte u skladu sa time.
Upravo zbog maestralnog remek-dela kakav je bio Life is Strange, studio Deck Nine ima težak zadatak da nastavi stazom uspeha koju je Dontnod Entertainment utabao. Jako težak poduhvat na toliko mnogo načina, gotovo nezamisliv da bude ostvaren kako treba jer toliko je puna faktora koji su se magično spojili u originalnoj igri, a koje je jako teško ponoviti.
Ne samo što su morali da brinu o tome da karaktere koje svi volimo i poznajemo ostave „neokrnjene“ već i da nam na adekvatan način unesu jednu potpuno novu, a opet svima poznatu priču. Radnja se odigrava 3 godine pre one u prvoj igri, i prati mladu Kloi Prajs (Chloe Pirce) u njenom buntovnom periodu života rane srednje škole. Ideja je da saznamo pozadinu priče između mističnog prijateljstva nje i Rejčel, ali i da vidimo kako se Kloi nosila sa odlaskom Maks iz grada i usamljenošću koju stvara odlazak najboljeg prijatelja u emotivno nestabilnom ranom pubertetu. Tu je naravno i još uvek svež gubitak oca, kao i dobri stari Dejvid koga mrzi, a koji na svoji način samo želi dobro njoj.
Zbog štrajka glasovnih glumaca, koji se tek nedavno završio, glumica Ešli burč, koja je originalno davala glas Kloi, sada to nije mogla da uradi iz poštovanja prema svojim saborcima štrajkačima, za šta je rekla da joj je slomilo srce, ali da je morala da ispoštuje kolege. Ipak, ona je bila deo projekta, jer je štrajk nije obavezao ni za šta osim za glasovnu glumu, pa je Ešli radila na igri kao jedan od pisaca i kao konsultant oko karaktera same Kloi, tako da je ipak bila važan deo ekipe. I moramo reći, pored sve brige da nova glumica neće moći da prenese Kloi kako treba, devojka je odradila vraški dobar posao, i tačno kao da slušamo mlađu Kloi par godina ranije, tako da svaka čast za Rijanu DeVreis.
Što se same igre tiče, sve je i dalje potpuno isto i jedino što naravno fali je Rewind mehanika, koja je bila jedinstven koncept i moć vezana za Max. Zato Kloi sada u razgovoru koristi svoje veštine svađanja i manipulisanja ljudima, pa će razgovori često predstavljati neku vrstu mini-igre kako bi došli do cilja, samo pazite, ovoga puta nema Rewind dugmeta da nas spasi, morate biti pažljiviji sa odlukama. Kloi, kao pravi mali buntovnik, voli da crta grafite i to će biti njen lični pečat, baš kao što je Maks fotografisala.
Jako bitan segment originalne igre bila je muzika. Jedan od najboljih soundtrackova neke igre sasvim sigurno, i za sada, Before the Storm pokušava da nastavi tom stazom indie rock bendova, ali čini nam se da nismo uspeli da čujemo nešto što nam ostavlja utisak kao u prvoj igri. Nije da je muzika loša, naprotiv, samo nekako nije bilo tih magičnih momenata, gde se muzika, atmosfera i trenutak savršeno poklope. Tu opet izbija na površinu to što deluje kao da se Deck Nine previše trudi da reciplira takve momente i veštački stvori magiju, ili to samo možda ja tako vidim.
Ruku na srce, ni prva epzioda originalnog Life is Strange nije bila baš eksplozija emocija i kvaliteta, pa se nadamo da je i ovaj uvod u stvari samo nešto blaži, i da će tek krenuti da „puca“ u naredne dve epizode. Nemojte da mislite da su autori nešto uspeli da pokvare, Before the Storm je odlična igra, takođe sa jako puno gorućih emocija i problema sa kojima se ljudi suočavaju u životu, samo nam se čini da se Deck Nine uhvatio u koštac sa izuzetno teškim poslom.
Ali, taj posao vraški dobro iznose za sada i nadamo se da će prirodno sa tim stići i oni trenuci koji će nas ostaviti bez reči i na ivici suza, kao što je to radila originalna igra, i zato im dajemo jednu solidnu osmicu, jer na kraju dana, Before the Storm nije razočarao sa početkom i jedva čekamo nastavak priče i drugu epizodu.
AUTOR: Nikola Savić
Igru za potrebe opisa ustupio Square Enix
Life is Strange: Before the Storm - Episode 1: Awake
Za:
- Deck Nine nije poklekao pred velikim očekivanjima.
- Igra je uspela da zadrži atmosferu originala.
Protiv:
- Nekako kao da se Deck Nine previše trudi da replikuje original.
- Ipak, pomalo mlak početak.
