REVIEW: Divinity: Original Sin II

Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 108. broju časopisa Play!Zine

Moram odmah da vam kažem, emotivno sam veoma vezan za momke i devojke iz Larian studija, Divine Divinity je daleke 2002. godine trajno ušao u moje srce kao jedna od najboljih rpg igara mog detinjstva, pa i života, iako je po mnogima tada bio samo prosek. Evo nas 15 godina kasnije i veseli Belgijanci i dan danas prave sjajne igre, i dan danas se drže svog proverenog Divinty sveta, koji je doduše preživeo mnoge izmene i peglanja, pa ovaj danas težko možemo prepoznati i povezati sa originalnim Divine Divinity.

Ali to nije ni bitno, bitno je to da je suštinski prepoznaljiv šmek i pečat Larian igara i dalje tu, sad ispeglan i obogaćen do neverovatnih detalja. Ne znam ko me je prevario da odmor uzimam pre nego što izađe Original Sin II, umesto posle, jer je ovo igra koja definitivno od vas zahteva jedan dobar i dugačak period posvećenosti, jer iz vas može izvući i dobrih stotinu sati sadržaja, pogotovo ukoliko ste, kao ja, jedan od onih RPG igrača koji voli sve da pročita, razvije svaki dijalog i otkrije svaki kutak sveta.

Divinity igre se nikada nisu trudile da budu previše specijalne u svojoj glavnoj priči. Ko je igrao prvi deo poznaje osonovu priče, vi i vaši saputnicii ste posebna sorta ljudi koja koristi Soruce (izvor), mističnu magučni energiju koja je veoma problematična tema u svetu igre, jer može biti i dobra i loša, i pritom priziva ranze stvari u naš svet, pa zbog toga mnogi žele da je zabrane. Vrlo brzo ćete, međutim, otkriti da nije sve baš tako crno i belo, i da mnogi tu imaju svoje agende koje ne moraju nužno da se poklapaju sa onime čijoj strani pripadaju ili sa principima za koje se javno bore.

Ono gde međutim Larian kao i uvek briljira jeste neverovatni i prepoznatljivi humor koji je uvek krasio njihove igre, specifičan „dobroćudni“ humor koji ne može da vas ne oraspoloži. Recimo, ako izaberete da budete Undead rasa, neće vam trebati „šnale“ za obijanje brava, jer kosturi mogu da otključavaju i sa svojim koščatim prstima. To je jedan mali detalj u moru simpatično-bizaranih momenata sa kojima  ćete se susretati kako krzo glavnu priču, a pogotovo kroz sporedne kvestove.

Količina detalja i mogućnosti razvoja priče u svakom kvestu i na svakoj lokaciji je zapanjujuće neverovatna i bogata,  pitamo se da li je Sven (vlasnik Lariana) uspeo da dostigne svoj san i igri detaljnoj poput njegovog uzora Ultima VII. Osim detaljnosti i otvorenosti sveta, ono što karakteriše igru je i potpuna sloboda njegovog otkrivanja i postupanja prema njemu, možemo da krademo, ubijamo, jurimo naokolo, i sve to sa čak četiri karatera koje možemo podeliti i u grupe i nastupati u odvojenim delovima samog sveta! Naravno, sve to sa svojim posledicama i pečatima na svet i likove u njemu.

Kada razvijate likove, možete birati jednu od 5 rasa, odnosno Čovek, Patuljak, Vilenjak, Gušter i Nemrtvi. Undeadovi sami po sebi mogu biti bivši pripadnici neke od ovih gore rasa, predstavljaju neku vrstu podklasa, i u skladu sa time dobijaju i neke posebne osobine u odnosu na to šta je Undead bio u životu. Tu je još zaista ogroman broj dodatnih načina da do najsitnijih detalja razvijete sve vaše likove, počev od Origin priča koje vašim likovima daju pozadinu, karakter i agendu, preko toga koje klase i pod-klase želite da budete, do naravno raspoređivanja poena, traitova i ostalih brojki u statistici onako kako vi želite. Zanimljiv je i detalj to što za svakog od vašeg karaktera vezujete i jedan instrument koji on zna da svira i koji će imati i sam ulogu u određenim delovima igre.

Borbe su relativno kompleksnije u odnosu na prvi deo i uneti su i mnogi momenti kako bi se dodatno povećao haos i taktička dubina na bojištu. Ono što nas je malo strah je da li je sve to dobro balansirano, jer je jedna od boljki poteznih rpga to što često umeju da budu „provaljeni“ odnosno da se znaju kombinacije koje su ubitačne u poništavaju svaki izazov. Mi kroz igranje to nismo primetili, ali opet, mi smo prišli igri iz ugla nekoga ko igra prvi put, bez previše motanja po internetu. I dalje su jedna od ključnih stvari koje karakterišu igru mogućnosti da manipulišete površinom i kombinujete različite elemente kako bi postigli neki pozitivni ili negativni efekat.

Ono što je posebno zabavno je što je igra pravi pravcati sandbox i što je napravljen tako kompleksan i svemoguć sistem da ni sami autori nisu sigurni šta se sve tačno može desiti i na koji način da se razviju određeni scenariji i borbe, ne u smislu nekih bagova, nego prosto u smislu nepredviđenih situacija i razvoja događaja.

Grafika i dalje izgleda sjajno, originalni Divinity je izgledao super, ali „dvojka“ je sve donela na nov endžin koji je u kombinaciji sa sjajnim dizajnom lokacija jednostavno hrana za oči svakog fana izometrije, čak i nama koji se kunemo u 2D izometriju. Animacije su detaljne i glatke, pomalo možda i preterano u komičnom stilu, ali to nije previše izraženo.

Ono čega se vaš autor najviše plašio jeste izostanak rada pokojnog maestra Kirila Pokrovskog, genijalnog rusko-beligijskog kompozitora čija su neponovljiva remek dela krasila sve Divinity igre od 2002. godine pa na ovamo. Njegova muzika je nešto što vam zauvek ostane urezano i koja je dobrim delom činila dušu Divinity igara i njihove atmosfere. Kiril nas je zbog bolesti prerano napustio leta 2015. godine, i tada je svet ostao uskraćen za jednog velikog stvaralaca čije će se ime, uveren sam, tek prepoznati i naći u analima stvaralaštva za video igara i uopšte svetske muzike. Iskreno, ne znam ko radio muziku za Divinity 2, ali mogu da kažem da je dostojno nastavio stazom koju je utabao Kiril. Nije to ta muzika jedne tužne slovenske duše kakav je bio Kiril, ali nećemo biti gordi i reći ćemo da je novi kompozitor uspeo da ostavi svoj trag.

Ne znamo šta da vam kažemo sem da jednostavno Divinity Original Sin II RPG koji će vas onako potpuno neagresivno uvući i neće vas pustati satima. Količina slobode i opcija koje vam ova igra pruža je do sada neviđena, ali i nekako potpuno prirodna, neća vas udaviti svojim slobodama i mogućnostima, već će vam ih servirati tako da se detaljima hranite na tenane i sa uživannjem, bez pristika.

AUTOR: Nikola Savić