REVIEW: Pro Evolution Soccer 2018

Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 108. broju časopisa Play!Zine

Teško je reći ili napisati bilo šta o PES ili FIFA bez toga da ih poredimo. Rivalitet koji traje više od 15 godina između KONAMI i EA Sports fudbalskih igara do sada je već postala stvar folklora u svetu igara: svako ima svog favorita, a kao i navijači Zvezde i Partizana, fanovi hvale svog konja, a nagrđuju tuđeg, često bez osnovanih činjenica.

Međutim, ovde ćemo probati da tako nešto svedemo na minimum, i da istaknemo samo najočiglednije razlike između ova dva naslova. Dakle – PES 2018. Prvi utisci?

Nije loše. Daleko od toga da je loše. Noviteti i pomaci postoje, osetićete ih čim započnete prvi meč i vidite, na primer, da igrač koji izvodi loptu sa centra stoji usamljen kod lopte, te da možete kontrolama odrediti kojem saigraču dodajete. Kada budete opalili prvi volej ili dropkik, videćete vrlo očigledan pad lopte i sasvim nove, realistične animacije golmanske parade. Kada budete izvodili prekid, imaćete pogled iz perspektive navijača na tribini, a ne izvođača, pa više nećete samo videti šumu igrača pred sobom, već i prazan prostor ili onoga kome loptu želite da pošaljete.

Međutim, kada vas prođe taj prvi utisak, shvatićete da PES ne donosi ništa krucijalno novo. Kod već trećeg meča koji budete igrali, shvatićete da se nalazite u nešto izazovnijoj verziji PES od prošle godine, sa nekoliko ne baš najsrećnijih kozmetičkih promena, kao i sa nekoliko suptilnih promena koje osetno utiču na gejmplej.

Na šta ovde mislimo? Pre svega znatno je promenjena fizika igrača – oni sada dodiruju (kontrolišu, dodaju, šutiraju – ali ovde slobodno dodajte i različite odbitke) sa različitim delovima tela – unutrašnjim delom stopala, spoljnim, punim; zatim petom, grudima, kolenom, listovima,  ramenima, grudima, različitim delovima glave. To za posledicu ima, u PES-u, dosad neviđene kretnje lopte, a mi ćemo navesti samo dva najzanimljivija primera: nakon šuta sa nekih 20-ak metara, lopta se odbila od dva-tri igrača, poslednjem o cevanicu – i završila u golu. Ovo jeste bio srećan pogodak, ali se ove situacije ne dešavaju prečesto, što znači da ovo nećete moći da zloupotrebljavate. Druga situacija je recimo izvanredno dodavanje od preko 30 metara u prazan prostor, kada je lopta tek na pola puta promenila pravac – što je posledica dodavanja spoljnim delom stopala.

Jedna novina je vrlo ambiciozno zamišljena, ali nama ne deluje da je previše srećno imputirana. U jednom od test mečeva, igrali smo meč Manchester United – Liverpool (koji je među nekolicinom licenciranih timova – o tome nešto kasnije) u kojem je Ibrahimović bio najbolje moguće raspoložen, ocenjen sveukupno sa 90 (Lukaku ima 87. Zaista, Konami?). Na tom meču, previše lako postigao je čak četiri gola, ali – nije imao niti jedno uspešno dodavanje, čak ni igraču do sebe. Pitate se zašto? Pa, ima slabe ocene za dodavanje, ali sjajne za šut i finiš.

Kako smo dalje igrali primećivali smo dosta situacija gde je skil, a ne raspoloženje igrača krucijalna stvar. Ako je vaš štoper nešto sporije ocenjen, ni u kom ludilu neće moći da makar pristigne iole bržeg napadača. Ako pokušate da predriblate uz aut liniju sa, recimo, Džejmsom Milerom, bolje ni da ne pokušavate. Pokušali smo nekoliko puta da, na primer, Humelsom, predriblamo nekog – što je recimo bilo u najmanju ruku izvodljivo u prethodnim PES igrama – međutim ni to se nije sjajno završilo. Onako kako je igrač ocenjen potpuno određuje i stil kojim on igra, tako da nećete moći da, recimo, Kasemira koji nema baš najbolja dodavanja, da koristite u tiki-taka sistemu, da to malo plastično ilustrujemo. Deluje kao da je ovom promenom KONAMI pokušao da doprinese realističnosti igre, ali to nije baš najbolje izvedeno.

Ono što mnogo bode oči i što gotovo pa odbija od kupovine i samog igranja je velika aljkavost, da ne upotrebimo težu reč, kada se radi o menijima u i van meča. Iste sive, dosadne, matene negledljive grafike delovaće i ove godine kao da ih je dizajnirao jedini preostali nastavljač dela socrealizma iz Almatija ili Talina. Da rade posao – rade, ali tu se ta priča završava.

Još jedna stvar koja se tiče vizuelnog identiteta igre: gotovo je bolno koliko klubova i liga koje se pojavljuju u igri nije licencirano i igra u fuš dresovima (Čelsi – FC London u žutim prugama?!), na fuš stadionima, u fuš takmičenjima. Ovo možda i nije problem ako igru igrate čisto takmičarski protiv nekoliko ortaka, ali ako želite recimo da odigrate ful sezonu ili Master ligu, to iritira do te mere da se zapitamo, kuda plovi ovaj brod, KONAMI? Razumemo da je FIFA izašla kao pobednik u tom ratu za licence, ali ne znamo koliko je uzbudljivo igrati gradski derbi Atletico Madid – Madrid White. Da, gomile patcheva sigurno mogu da reše ovaj problem, ali to nije tema ove priče.

Audio doživljaj igre je takođe nepromenjen. Soundtrack varira od prosečnog do lošeg, komentatori se nekada čuju u isto vreme sa sasvim nelogičnim rečenicama i izjavama… FIFA i ovde odnosi ubedljivu pobedu.

Sve u svemu – ako ste onaj tip igrača koji jedva čeka petak uveče i pozove petoricu drugara na fudbalski turnir koji traje celu noć, ova igra je savršen izbor, jer uz društvo, malo piva i čipsa nećete videti loše strane, a dobre će se pokazati u punom svetlu. A ako možda želite puno fudbalsko iskustvo uz mnogo više detalja, možda treba svoju sreću da potražite na drugoj strani figurativnog Topčiderskog brda.

AUTOR: Ivan Radisavljević