REVIEW: Destiny 2

Share

Tweet

Share

Share

Email

Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 108. broju časopisa Play!Zine

Au, ovo je bila jedna teška vožnja. Voleo sam Destiny 2, mrzeo sam Destiny 2, bio sam indiferentan. Ova prokleta igra uspela je iz mene da iščupa sve emocije i imam osećaj kao da sam u disfunkcionalnoj vezi iz koje ne mogu da izađem. Sjajna priča se pretvarala u kliše, zabavan gejmplej se pretvarao u grind. Sve što je dobro postalo je loše, sve što je loše postalo je dobro. No, hajde budite moj psihijatar pa da vam se ispovedam.

Dragi doktore,

Destiny 2 (D2 u daljem tekstu) je klasičan loot FPS u svakom pogledu i ne razlikuje se mnogo od prvog dela u tome šta želi da bude. Poenta igre je da skupite što bolji loot u vidu oružja i opreme kako biste mogli da budete bolji i lepši u raidu, instancama i pvp-u. To je to. Ništa manje, ništa više. Bungie se nije mnogo odvojio od formule koju su definisali u prvom delu, što je velika šteta. Mada, D2 je poboljšao 90% stvari koje su nedostajale ili bile loše u prošloj igri.

Doktore, da krenemo od priče? Ima je. Ovog puta smo dobili pravu priču sa pravim sinematicima i NPC-evima koji pričaju. Nema više beskonačnog, besmislenog čitanja onlajn, sada je sve u igri. Naime, sve je bajno i krasno posle pobede nad Taken u prvom delu kad, od jednom, Crvena armija (ne ta) Cabala napada, uništava i zaposeda poslednji bastion ljudstva, poslednji grad. Ogromni Cabal general, ili šta već, Ghaul uspeva da zarobi Travelera i da oduzme svima Svetlost koja je davala moć igračima (Guardians) i pokušava da je uzme za sebe. Gurne vas on tako iz svemira, vi padnete bez moći nazad na zemlju, preživite(!?) ali nemate svetlost i niste više besmrtni.

Petnaest minuta kasnije dobijete svetlost nazad. Totalno antiklimaktično.

Ovo je šteta jer sam mislio da će moj lik biti bespomoćniji, slabiji i da ću morati više da igram na taktiku nego na YOLO juriše na protivnike. Mislio sam pogrešno. Ispostavlja se da je samo moj lik uspeo da povrati svetlost što ne objašnjava šta rade svi ovi Guardiani koji trče pored mene u habovima i po mapama i kako svi imaju moći u PVP-u. No, otišao sam u digresiju.

Pobegnem ja tako na farmu, prvi hub u igri, da uzgajam piliće sa lokalcima koji su u stvari izbeglice još od pre invazije. Zašto su izbeglice ne znam, verovatno piše negde u beskonačnosti Grimoira iz prvog dela. Shvativši da nisam baš dobar u odgoju živine jer ne znam razliku između prvog i drugog tipa brojlera, a ni na kojoj temparaturi i vlažnosti vazduha se dobija najbolje jaje, odlučio sam da se prihvatim puške i priključim otporu.

Otpor me šalje u Evropu gde se borim sa svime i svačime. Očigledno nismo istrebili nikoga iz prvog dela i svi neprijatelji su i dalje tu. Upuštam se odmah u akciju jer na prvom mestu sletanja je javni event gde treba da sprečimo bušilicu i Fallene koji je čuvaju. „Ovo je strava!“ pomislih i svim silama sam se sa svojm nasumičnim saborcima borio protiv proklete bušilice.  Oružje je imalo sjajan osećaj i generalno mi se dopadala brzina što kretanja to i samog eventa. Bilo mi je izuzetno zabavno.

Doktore, prolazio sam kroz kampanju kao vruć nož kroz puter. Osećao sam se moćno posle svake misije, osećao sam se nezaustavljivo. Ali, stani, čekaj. Zašto je sve tako…lako? Tada sam primetio da je A.I. u ovoj igri potpuno nepostojeći. Svaki neprijatelj vam prilazi i biva sunđer za metke dok vam ne dođe dovoljno blizu da možete da ga dokrajčite sa melee napadom. I tako svaki protivnik. Neprijatelji sad imaju fiksni health i fiksni nivo što znači da igra misli da vi treba da imate određeni nivo opreme za određenu misiju, ali vas ništa ne sprečava da pre toga nagrindate i level i opremu i time postanete prejaki za misiju.  Nisam spomenuo da su protivnici potpuno isti kao u prvom delu samo imaju bolji skin. Sa izuzetkom par novih Cabala, nema ni jednog novog, zanimljivog ili izazovnog protivnika. Hive je i dalje Hive, Taken su i dalje Taken i Fallen su i dalje Fallen sa istim vrstama neprijatelja, a ima ih otprilike četiri ili pet po rasi. To je izuzetno malo i primeti se repetativnost vrlo brzo. Ovo je bio problem u prvom delu, i ostao je i ovde.

Tri klase se vraćaju u velikom stilu, doktore. Kad kažem „velikom stilu“ mislim cinično jer se skoro ništa nije promenilo. Svaka klasa je dobila jednu novu magiju specifičnu za svaku od njih i nove podklase koje otključavate nasumično tokom igre i sa posebnim misijama samo za njih, što je dosta kul. Sem za Huntera, ova treća magija je dizajnirana da bude neki benefit za tim i svaka ima dve varijante. Warlock može da napravi krug oko sebe koji ili pojačava sebe i tim ili ih leči dok Titan ima dve vrste štita koje tim može da koristi kao zaklon. Hunter međutim ima dve verzije dodža, ali tim nema nikakav benefit od toga. Super magije su malo redizajnirane i dodate su nove u skladu sa novim podklasama. Meni najinteresantnija je Dawnblade Warlock podklasa čiji Super vas uzdiže u nebesa i gađate neprijatelje vatrenim mačevima. Ili Arcstrider od Huntera gde izvučete motku koja proizvodi struju i mlatite sve pred sobom. Moram da priznam da su Super magije izuzetno zabavne, kad uspete da ih kvalitetno iskoristite. Super se i dalje puni vrlo sporo ali za razliku od bete, nisam imao osećaj da mi je zafalila baš kad mi je trebala. To važi i za granate i za melee napad. Mnogo je bolje nego u beti. Ali sem toga, ništa novo klase nemaju. Skill tree je drugačiji i nudi jako siromašan izbor, uglavnom, aktivnih magija sa par pasivnih koji uglavnom utiču na cooldown ostalih. Nećete praviti neke min/max bildove sa talentima jer nemate od čega, iskreno.

Posle par sati igranja, već je postalo da mi biva dosadno. Hteo sam da raskinem sa igrom jer je postala repetativna toliko da me ništa nije iznenađivalo. Leveli su dolazili, neprijatelji su ginuli, priča se razvijala ali mi ništa nije držalo pažnju. Čak se i glavni negativac, koji je imao sjajan uvod i toliko prostora i pokušaja da se razvije kao karakter, pretvorio u hodajući kliše. Humor kojim je Nathan Fillion (Cayde-6 u igri) doprineo je dobar, ali se vidi da je isforsiran. D2, ti nisi Borderlands i prekini da pokušavas da budeš. Doktore, hteo sam da prestanem da igram, da raskinem sa igrom i potražim dalje nešto što će počešati taj MMO svrab koji imam, a da se ne vratim bivšoj devojci u Azerothu. Doktore, bio sam pri odustajanju, ali tad sam uzeo level cap i završio kampanju. Tad me je D2 vratio u svoje grudi silinom eksplodirajuće zvezde. Tad su mi se otključali questovi i strikeovi (instance).

Questovi su sporedne priče sporednih likova i vrlo su zabavne jer produbljuju malo D2 univerzum. Nisam rešavao samo generalni problem, a to je invazija, nego sam pomagao meštanima i ljudima koje sam upoznao tokom cele kampanje i svako ima svoju priču. Neke su dobro napisane, neke su vrlo bazične ali mi je prijala ta imerzija.

Instance su zabavne. Vi i još tri prijatelja ili nasumična igrača prolazite kroz linearne odvojene instancirane segmente i rokate sve pred sobom, odradite neki jednostavan puzzle ili odbranite neku lokaciju, ubijete bosa i onda vas igra zasipa oružjem, opremom i parama. Zašto sam toliko slab na loot, doktore, zašto? Ove instance imaju i „noćnu“ verziju koje su u stvari heroic verzije istih i nivo težine im eksponencijalno raste. S obzirom da je A.I. i dalje užasan, neprijatelji su ovde otporniji i udaraju kao kamioni, ali im je ponašanje i dalje isto.

Ingrami više ne postoje kao što su bili u prvom delu, sad se odmah otključaju čim ih pokupite. Do sad su mi sva oružja bila unikatna i imala svoj stil. Nisam imao osećaj da pucam iz istog oružja sa drugim skinom što je veliki plus. U D2, slotovi su promenjeni malo tako da možete da koristite dva glavna oružja i jedno power oružje što je veliki plus jer vas ne ograničava. Možete u prvom slotu da imate automatik, a u drugom semi-automatik ili pištolj na primer. Kad sam već spomenuo automatike, mnogo su bolji i korisniji u D2 nego u prvom delu. Nekako imam sad osećaj da mi meci idu tamo gde želim, a ne na sve strane. Mada, prokleti auto-aim je prisutan na konzoli tako da sam možda i subjektivan po ovom pitanju. Power oružja su vrlo moćna i mogu da očiste veću hordu neprijatelja izuzetno lagano, ali zato imaju posebnu municiju koja je ređa pa morate da ocenite kada ćete ih koristiti.

D2 nudi jedan raid u početku i posle čišćenja prvog dela video sam da nije baš najbolji. Sam početak je izuzetno dizajniran, ali kako napredujete dalje vidite da ceo raid postaje zamoran i dosadan. Ja ne znam koji genije u Bungie misli da su skakačke puzle u FPS-u zabavne. Nisu. Nagrade su takođe izuzetno loše jer bolju opremu dobijate iz strikeova i javnih eventova koji su em brži em zabavniji. Doduše, velika zamerka za eventove je to što su uvek isti na istim mestima ali svaki ima mogućnost da, kad uradite posebne stvari, postane heroic verzija koja je teža i daje bolji loot. Egzotični ingrami su sad izuzetno retki i postoji šansa da dobijete duplikat tako da mi se čini da ljudi više jure legendarnu opremu a ignorišu egzotike.

Doktore, moj toksični odnos sa D2 je doživeo vrhunac u PVP-u koji je dobar ali nije za mene. Format je promenjen u 4v4 u svakom modu i oprema je veliki faktor da li ćete se provesti lepo ili ne. Gazili su me, bacali sa mapa, prozivali i shvatio sam da PvP nije za mene ali mislim da će se ljubitelji Halo multiplejera pronaći baš ovde. Lepo je izbalansiran što se tiče magija ali ako nemate dovoljno dobru opremu, preporučujem da poštedite živce.

Ne znam, doktore, zašto sam ja i dalje u ovoj vezi. Da, popravljene su stvari koje su me mučile u prvom delu kao na primer da ne morate više da stalno idete u orbitu nego možete vrlo lako da skačete sa planete na planetu što je veliki plus. Ali i dalje se osećam da me igra koristi. Na primer, svetli ingrami koji ispadaju za svaki nivo preko maksimanog vam prave boje za opremu ali možete samo jednu boju da iskoristite na jednom delu opreme. Ako želite da obojite sve u tu, moraćete da dodatno kupujete ingrame u vidu mikrotransakcija što je vrlo lopovski potez. Suština D2 je loot i stil. Ako već kupljenu igru moram da doplaćujem da bih imao stil koji ja želim i da moj lik izleda kako ja želim, onda ta igra nije vredna inicijalnih para.

D2 je sasvim obična igra, sasvim običan FPS, sasvim običan lootfest koji nema nikakve inovacije niti može da se pohvali nekom revolucionarnom idejom. Ovo je stilozovana igra koja pogađa igrače tamo gde treba, u nagrade. D2 igrači su kao pušači – znaju da im škodi, zaju da je loše ali im prija i ne žele da prestanu dok ih muka ne natera. D2 zajednica se deli tačno na dve polovine tj. na one koji se kunu u igru i ne mogu da prihvate kritiku i one koji je mrze samo da bi je mrzeli. Ja sam, doktore, tu negde u sredini. Znam da igra nema nikakav poseban kvalitet, ali ne mogu da prestanem da je igram. D2 je remake, patch prvog dela, pokušaj da se oporavi sve što je bilo loše i da se proda kao nova igra. Da li im je uspelo? Da li je D2 za D1 ono što je Reaper of Souls za Diablo 3? To ćemo, nažalost, tek saznati kad izađu dodatne misije iz season pass koji se dodatno naplaćuje. Da li je novčanik vredan svega toga?

Ja, doktore, sedim u sredini, završavam patrolu na Nessusu dok čekam da se završi download Borderlandsa.

AUTOR: Igor Totić