REVIEW: Marvel vs. Capcom: Infinite

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 109. broju časopisa Play!Zine

Nakon devet godina pauze, 2011. Marvel vs. Capcom franšiza je napravila trijumfalni povratak sa svojom trećom igrom. Vešto koristeći se estetikom stripova i sa postavom u kojoj se nije mogao naći višak (kao što je to bio slučaj za Marvel vs. Capcom 2) verovalo se da će se franšiza oživeti i da je njena budućnost sjajna. Međutim, ispostavilo se da je 2012. Capcom izgubio licencu za Marvelov sadžaj, te je budućnost serijala bila krajnje nejasna, sve do 2016. godine.

Na PlayStation Experience događaju, u decembru prošle godine, zvanično je najavljen treći nastavak, Marvel vs. Capcom: Infinite. Među fanovima je nastao pravi delirijum, ali neki su se odmah zabrinuli kada su čuli datum izlaska – septembar 2017, i da će igra da se pojavi na tržištu za manje od godinu dana od prve najave. Kako se ispostavilo, nemir i sumnja među fanovima će samo rasti. Nezadovoljstvo igrom je doživelo vrhunac za vreme E3 izlaganja. Fanovi su odmah izrazili nezadovoljstvo grafikom i odsustvom likova u igri kojoj je ostalo još tri meseca do izlaska (posebno su se na udaru našli modeli Chun Li i Dantea).

Ovo sve već možda znate i moguće je da ste već na osnovu svega već formirali svoje mišljenje, ali bih voleo da ovde sada sve činjenice prikupim na jednom mestu kako biste sada, kada je igra već izašla, mogli da vidite da li je ovo igra za vas i šta igra radi dobro, a šta ne. Pa da počnemo.

Ono što je Capcom potencirao u mesecima pred izlazak igre jeste da će igra staviti veći akcenat na priču i da će pružiti nezaboravno kinematografsko iskustvo. Capcom se prethodno uhvatio u koštac sa story modom u Street Fighteru V i pitanje je da li je Capcom izvukao pouke? Jeste, ali…

Priča počinje sa našim junacima iz oba univerzuma dok pokušavaju da se odbrane od najezde sledbenika glavnog negativca, Ultrona Sigme. Ovde ćete u par borbi imati priliku da se upoznate sa postavom i da se naviknete malo na igru. U igri nam kažu kako su Ultron i Sigma, negativci iz Marvel, odnosno Capcom univerzuma, udružili snage kako bi istrebili sav organski život i kako bi uspostavili vlast mašina. U tom cilju im pomaže moć dva kamena: Reality i Space, dva od šest kamena poznatijih i kao Infinity Stones. Naši junaci, koje predvodi Captain America odlučuju da oslobode Thanosa, svemirskog tiranina, kako bi im pomogao da pronađu preostalo kamenje u nadi da će tako zaustaviti Ultron Sigmu, zajednički identitet koji su preuzeli. Dalje vam neću odavati, ali pitanje je kako je odrađeno ovo. Bez borbi, pred vama je sat i po vremena priče koja bi se mogli skratiti na sat bez muke. Ono što je najveći problem priče, a što bi trebalo da bude sva draž crossover igara, jeste nedostatak bilo kakve prirodnosti u odnosu između likova. Istina, razmenjuju pošalice i učestvuju u dijalozima, ali sve je to jako plitko i razočaravajuće pre svega. Takođe, gomila likova biva ostavljeno po strani ili ima minimalnu ulogu, bez preterivanja, sa samo 10 likova bi se postigao isti efekat. Ipak, za razliku od Street Fightera V, priča zadržava koherentnost i suštinski je solidna, samo razočaravajuća.

Šta god mislili o priči, definitivno je bila glavni fokus Capcoma, zbog čega ispašta ostali sadržaj. Što se tiče modova, u igri imate Arcade, Story, Battle (oflajn, onlajn, protiv kompjutera itd.), Training i Mission Mode (tutorijali i kombo izazovi za likove). Arcade mode, kao što je to slučaj i sa Tekkenom 7, nema zasebne epiloge. Tutorial pokriva samo najosnovnije stvari i ne objašnjava strategije i komplikovanije mehanike kao što to čini Guilty Gear Xrd tutorijal, koji bi trebalo da služi svima kao uzor, a sami komboi nisu preterano praktični. Sve deluje zbrzano i kao da je sve posvećeno samoj mehanici i priči.

Kada smo već kod osećaja zbrzanosti i nemara, moramo se pozabaviti grafikom i zvukom. Jedna od najvećih zamerki na račun igre je svakako sam izgled i, ruku na srce, jeste sigurno jedna od slabosti. U odnosu na prvobitna izdanja igre, grafika je sada sasvim korektna, modeli izgledaju pristojno kao i mape, ali u tome je stvar, na kraju dana mogu samo „proći“ i ništa više. Ono što fali igri u odnosu na prethodnike jeste identitet. Marvel vs. Capcom 1 je zadržao tradicionalni Capcomov anime stil 90-ih godina prošlog veka, dok je Marvel vs. Capcom 3 bio vidno inspirisan stripovima sa oštrim linijama i kontrastima. Dizajnu ove igre pre svega fali identitet, sve je nekako bledo i generično i pre svega neinspirisano. S jedne strane bih rekao da su preterana poređenja da igra izgleda kao da je izašla za Android, ali ne mogu reći da je Capcom ovoga puta uspeo da pomiri ova dva univerzuma kao što je to činio u prošlosti. Glasovno je igra podbacila takođe, a najveći krivci su svakako glasovni glumci (na primer Gamora i Morrigan) , dok su neke zamene prosto lošije od prethodnika, kao što je to slučaj za likove kao što su Dormammua, Ghost Ridera i Spider Mana.

Na udaru kritika je takođe bila postava likova, koja je definitivno skromnija u odnosu na ranije naslove, što je verovatno i bio faktor u odluci da igra promeni svoj format sa 3v3 na 2v2. Bez DLC likova igra ima 27 likova (6 likova mogu da se preuzmu zasebno i oni NISU deo season passa, tako da morate platiti 90 dolara za sve likove), ali to nije najveći problem, već je problem sam kvalitet postave. Kao što to dosta ljudi zna, Marvel odbija da uvrsti X-Men i Fantastic Four likove u svoje proizvode izvan stripova zbog činjenice da Fox drži filmska prava za njih, te ovoga puta u igri neće biti starih likova kao što su Wolverine, Rogue, Cyborg, Gambit, Doctor Doom itd. A sa druge strane, vidna je namera da se forsiraju likovi iz aktuelnih filmova (Gamora, Rocket Racoon, Ultron), a takođe da se upotrebe već postojeći modeli iz prošlih igara (Frank West, Haggar, Firebrand). Kada se sve to uzme u obzir, ostaje veoma slaba postava koja je razočarala i odbila mnoge.

Ipak, ovo sve već možda i znate ili ste mogli pretpostaviti. Glavno pitanje jeste da li je sama igra dobra? Apsolutno.

Marvel vs Capcom: Infinite, kada se sve drugo zanemari i kada se prosto pogleda mehanički, je možda i najbolja igra u serijalu do sada i jedna od najzabavnijih tabačina koju sam imao priliku da igram u poslednje vreme. Najveća novina je prethodno spomenuta promena broja igrača u timu sa 3 na 2 i zamena assist poteza iz ranijih igara za veoma otvorenu tag mehaniku. Vi možete da ubacite vašeg saigrača u igru nakon praktično svakog poteza, bilo to samo dok ste u vazduhu, dok radite specijalni ili super putez, kako biste nastavili da napadate vašeg protivnika. Ovo sve dozvoljava da na znatno kreativniji način dođete do udarca i igra zaista daje igračima da pokažu svoj stil.

Sledeća velika novina je uvođenje Infinity Stonesa, koji se vraćaju po prvi put nakon Marvel Superheroes igre iz 1995. Svaki infinity stone ima dva napada: Infinity Surge i Infinity Storm, nalik V-skill i V-trigger napadima (Street Fighter V). Svaki Infinity Stone ima različite sposobnosti i zahteva posebnu kompoziciju timova. Infinity Surge su napadi koji pune infinity skalu neophodnu za korišćenje infinity storma i izgledaju ovako: Reality daje projektil koji prati protivnik, Soul je bič koji uzima protivničku energiju, Power odbacuje protivnika od zid nakon čega možete nastaviti da udarate protivnika, Time vam daje poseban dash na zemlji i u vazduhu, Space privlači protivnika vama i Mind vam daje neodbranjivo bacanje nakon čega je protivnik stunovan.

Infinity Storm možda i najbolje uspeva u tome da dočara preteranost i otkačenost ovog serijala sa efektima koje daje. Power Storm osim što vaše napade čini jačim, svim napadima daje svojstvo da se odbijaju o zemlju ili zid, što otvara priliku da napravite neverovatnu štetu, pa čak i da ubijete iz jednog dodira. Tokom Mind Storma vaša super skala se konstantno puni te možete raditi koliko god super napada želite ili prosto da ih sačuvate za posle. Time Stone stvara nekoliko “klonova” koji prate svaki vaš napad, što vam dozvoljava da kombinujete nekoliko istih udaraca koje inače ne biste mogli (sa Ryuom možete protivnika da zadržite u mestu hadokenima). Reality Stone vam daje da prizivate elemente sa odgovarajućim tasterom za napad (bilo to munja, vatra ili led). Dva najinteresantnija su svakako Space i Soul. Space Storm zatvara protivnika u kutiju iz koje ne može da izađe, a čak iako vas udari i započne kombo, on ne može da se pomeri unapred, ali ako vi radite kombo, kutija će pratiti protivnika, što je odlično za likove koji žele da vas drže u blizini, kao Haggar na primer. Soul Stone vam dozvoljava da vratite palog saborca i da kontrolišete oba lika istovremeno sa neograničenim brojem super napada u toku Soul Storma.

Vidi se da je Capcom dosta obratio pažnje na sam dizajn borbe koji nikada nije bio toliko interesantan i otvoren za igrače. Ono što je ipak čudno jeste da je Capcom rekao kako su želeli da igru približe novijim igračima, ali ovoliko opcija bi ih lako moglo zaplašiti, što me dovodi do zaključka da o tome nisu baš previše razmišljali.

Na kraju krajeva, najveći problem igre, pored svega navedenog, jeste što nije jasno kome je igra namenjena. Sa jedne strane, dosta toga je pojednostavljeno za novije igrače, ali isto tako nedostaju likovi i sredstva da igrači nauče šta zapravo rade. Čitava igra je puna nedefinisanosti i nejasnoća i lako bi bilo mrzeti ovu igru. Ali, nasuprot prvom utisku, ova igra ima dušu i pravi je biser, iako možda nerafinisan. Da li bi možda bilo bolje da je igra izašla koji mesec kasnije? Apsolutno. Međutim, i dalje se radi o sjajnoj igri koja, ukoliko želite, može da vam drži pažnju mesecima. Moj savet je da, ako niste još sigurni, sačekate neki popust i da pružite šansu igri jer ova igra to svakako zaslužuje.

AUTOR: Miloš Mitrić

Igru ustupio Capcom za potrebe opisa.