Ne znam da li sam više dosadio i Bogu i narodu ponavljanjem toga kako mi je Life is Strange jedna od najomiljenijih video igara ikada, ali evo za svaki slučaj to još jednom da pomenem. Imao sam tu sreću da sam leta 2016. odigrao celu igru „odjedared“, a ne po epizodama, tako da sam zaista prošao kroz jedan vrtlog udara emocija koji me je ostavio potpuno skršenim. Jednostavno, to je bila igra kakva se jednom viđa, i ako uspe da vas pogodi temama koje obrađuje na sjajan način, nećete ostati zaštićeni od suza bilo da imate 7 ili 107 godina, ma kolika muškarčina mislite da ste.
Dve godine kasnije imamo priliku da igramo ovaj prednastavak, o čijoj smo prvoj epizodi pisali septembra 2017. godine, tako da se nećemo previše zadržavati na detaljima već preći direktno u suštinu. A suština je, nažalost, da Before the Storm jednostavno nije uspeo da pogodi tamo gde treba. Ne znam da li je do mene ili do načina na koje su teme prezentovane ovog puta, ali jednostavno nisam imao taj „eksplozija“ momenat kao što ih je bilo na pretek kada sam igrao prvi Life is Strange. Ima emotivnih trenutka i ima ozbiljnih tema, nije da ih nema, ali jednostavno nisu na najbolji način uspele da pronađu put do jake emotivne reakcije.
Teme koje susrećemo ovde su slične kao i u prvom delu, ali ipak drugačije, teme kao što su gubitak posla roditelja i želja da se pomogne, često na pogrešan način, gubitak poverenja u bliske osobe i radikalne promene u životu, „frendzonovanje“ (ma koliko smešno zvučalo), mračne porodične tajne…
Iako nam je prva epizoda delovala obećavajuće, možda je i najgora stvar došla sa trećom epizodom, ujedno i poslednjom, koja je predstavljala baš veliko razočarenje, kako za fanove, tako i jednostavno sama po sebi. Deluje tako prazno, zbrzano i nedovršeno, da prosto „vrišti“. Mnoge priče uopšte nisu zatvorene ili prosto dobile svoju smislenu celinu, a glavna priča je poprilični antiklimaks pred sam kraj. Kao da je postojala ideja i koncept cele priče, ali da pisci nisu znali kako da je zatvore.
Jedna od mana je i to što, iako se dešava 3 godine pre originala, nekako likovi kao da su isti oni od tri godine kasnije, ne vidimo nekakav ciklus razvoja tu, kao da se sve dešava 3 nedelje pre LiS, a ne 3 godine pre LiS. Kao da su likovi previše prenaglašeni, kako bi ih prepoznali da su to oni.
Treba odati poštu Before the Storm za neke nove i originalne momente, poput one u predstavi, kada igrate stoni RPG, ili kada se vozite vozom, i mislimo da je zaista malo falilo da se dostigne taj savršeni trenutak i magija kakvu je imao original. Istini za volju, jako je teško postići ono što je uradio Dontnod Entertainment sa Life is Strange, tako da ne zameramo ništa Deck Nine, uradili su ok posao, imajući jako težak zadatak pred sobom, ali nam je samo žao što je propuštena prilika.
Ono što je na odgovarajućem nivou kvaliteta kao i kod LiS, jeste soundtrack, koji je opet u indie duhu, i opet veoma prijatan i atmosferičan, savršeno se uklapajući u scene i emotivne momente. Glasovna gluma je vrhunska i tu nemamo šta zameriti, pogotovo ne novoj glumici koja je oglasovila Kloi dostojno prethodnice.
Na kraju, svakako preporučujemo ovu igru, jer je lepo i prijatno iskustvo. Ne očekujte magiju originalnog LiS, koja se dešava jednom u nikada, ali očekujte jednu novu emotivnu priču i priliku da se ponovo družite sa starim znancima, svakako nećete zažaliti ako ih odigrate, a ako ste LiS fan, verovatno ste ih već uveliko i prešli.
AUTOR: Nikola Savić
Igru za potrebe opisa ustupio Square Enix