Studio Supermassive Games se gotovo u potpunosti bacio na ekskluzivni razvoj igara za PlayStation VR, i čini se kao da je to postalo njihovo glavno zanimanje.
Nažalost, nakon sjajnog Until Dawn: Rush of Blood iz oktobra 2016, igre zbog koje je vaš autor i zavoleo čitavu VR priču, ove godine nam je iz SG stigao najpre The Inpatient, koji je imao dobru atmosferu, ali je ultimativno razočarenje, a sada nam stiže i Bravo Team, takođe VR naslov iz ovog studija. Ove dve igre su bile neka vrsta „perjanica“ sa kojima je na E3 prošle godine Sony najavio da će u 2018. godini ozbiljno napasti VR tržište, pa nam je tim pre krivo što su obe ispale prosečno loše.
Bravo Team bi na papiru trebalo da predstavlja imerzivno iskustvo taktičkog napucavanja u kriznim situacijama i imali smo velika nadanja od ove igre, pogotovo što je čitava rađena sa Aim kontrolerom na umu, koji je u našu redakciju stigao prošlog proleća zajedno sa igrom Farpoint, studija Impulse Gear, koji je takođe dizajnirao i osmislio i Aim kontroler.
U osnovi ove igre nalazi se co-op igranje sa još jednim igračem, ali ukoliko ste sami tu je i AI igrač koji će ispuniti svoje zadatke manje-više ok. No, jasno vam je da je glavna zabava i prodajna tačka ove igre co-op igranje. Ipak, problemi na žalost ne leže samo u tome da li igrate sa botom ili pravim igračem, već ih ima mnogo više. Koliko je na papiru ovo izgledalo kao praktično „potezna strategija“ iz prvog lica, toliko je u praksi jedan najobičniji ogoljeni arkadni šuter, i to loši ogoljeni šuter.
Priča igre je tu čisto reda radi i ne trebate uopšte obraćati pažnju na nju, osim zbog zanimljive činjenice da se odigrava u fiktivnoj „istočnoevropskoj zemlji“, i kada prvi put čujete ljude, shvatićete da pričaju makedonski, što je nama bilo poprilično simpatično. Vi ste u obezbeđenju lokalne predsednice u trenutku kada je nad njom izvršen atentat i shvatate da se u zemlji dešava neka vrsta vojnog puča i da vi i vaš partner niste bezbedni.
Od tog trenutka kreće jedan tipičan „koridor-gejmplej“, odnosno u stilu arkadnih igara idete od pozicije do pozicije i napucavate se sa protivnicima koji iskaču preko puta vas. Kretanje je rešeno tako što ga praktično nema, vi igrate u prvom licu samo kada ste statični, dok se kretanje odvija „van telesno“, odnosno kamera se fiksira i vi vidite vas kako se krećete do zadate tačke.
I to je otprilike to, krećete se i pucate na protivnike što iskaču, strategije malo ili ni malo. Nije da je nešto previše strategije bilo ni u pomenutom Until Dawn: Rush of Blood, ali je ta igra imala sjajnu atmosferu i zabavno napucavanje, dok nas je Bravo Team ubijao u pojam svojom dosadom.
I taj jedini pravi gejmplej element, odnosno napucavanje,nije baš urađeno na najbolji način i funkcioniše dosta lošije nego u Rush of Blood, čak i sa Aim kontrolerom. U Farpooint je Aim radio savršeno i imerzija je bila sjajna, dok u Bravo Team kao da je slika stalno van fokusa kada nišanim i oružje se ne ponaša prirodno u rukama kao što je to bio slučaj sa Farpointom, tako da mislim da će Supermassive morati još da uči o tome kako kodirati za Aim kontroler.
Bravo Team je naporna i dosadna igra koja je nažalost zauzela još jedno mesto u groblju loših VR pokušaja, ali i dalje ne sumnjamo u budućnost ove tehnologije, jer smo već videli kakve sve sjajne igre možemo dobiti za VR, potrebna je samo kreativnost i inovativnost u dizajniranju igara, ali i dalji razvoj same tehnologije iza VR uređaja.
AUTOR: Nikola Savić
Igru za potrebe opisa ustupio Sony
Bravo Team
Za:
- Zanimljiva ideja.
Protiv:
- Jako površan gejmplej.
- Generična i neinteresantna priča.
- Generalno naporna za igranje.
