Sa novim remasterom, ponekad me hvata blagi osećaj nelagode i zabrinutosti… Pa, da li je moguće da više nema novih i svežih ideja? Da li pod izgovorom poznatijim kao želja da nove i mlađe igrače treba upoznati sa nekim od najpopularnijih igara upadamo u začarani krug u kome ćemo uskoro dobijati remastere igara starih 2-3 godine i hoćemo li doći do momenta kada više i nećemo imati nove igre nego ćemo igrati Rimejk Remaster Remastera Rimejk Rimejka Remaster Rimejka?
A opet, možda je ovo više napad panike da će se neka od romansiranih sećanja nama dragih igara zapravo prikazati u pravom svetlu i da ćemo uvideti sve njene mane i nedostatke, kao i činjenicu da je od tada prošlo dosta vremena i da, iako zdušno i uglas svi gunđamo kako danas igre ništa ne valjaju i kako su sve do jedne namenjene mejnstrim publici, zapravo smo tada igrali jednu od tih i takvih igara dok su nas tadašnji sadašnji mi isto tako popreko gledali i uveravali da od Galage bolje igre nema?
Priznajem, kao i onomad remasterima Uncharteda, obradovah se i ovom Kiwamiju. Jer, osim Yakuza Zero, nisam igrao nijedan drugi. A kako me je ta igra kupila na prvu loptu i pretvorila u poklonika ovog serijala, jedva sam čekao da odigram prvu Yakuza igru, nastalu još, sada već davne 2005. godine.
Kiwami je remaster u pravom smislu reči, jer korišćen je isti endžin kao i za Yakuza Zero (YZ), tako da je igra u grafičkom smislu potpuno promenjena i izgleda dosta modernije (ne da je grafika neviđena i oduzima dah, ali je zaista miljama daleko od originalne). To, koliko god je dobro, toliko i nije. Jer igra izgleda identično kao i YZ, a pritom i radnja se odvija u istom delu grada, tako da deja vu osećaj ne gine, naročito ako ste neposredno pre Kiwamija igrali YZ. S obzirom da je i borba ista kao u YZ, nehotice može proizvesti kontraefekat i utisak da igrate recikliranu igru, a ne nešto što je ugledalo svetlost dana pre više od decenije.
Kiwami počinje 1995. godine, Kazuma i Nišikijama kuju planove kako i kuda dalje, šacuju mlade djeve po Kamoruču, svraćaju u svoj omiljeni lokal gde često uz čašicu razgovora ostaju do dugo u noć, potajno se nadaju da će jednog dana i oni imati svoje „familije“ i možda nekada postati i vođe klana.
Naravno, sve to pada u vodu kada Nišikijama počini ubistvo za koje Kazuma preuzima odgovornost i završava na desetogodišnjoj robiji. Po izlasku iz zatvora, zbog dobrog vladanja to biva i malo ranije, Kazuma otkriva nova i ne baš prijatna saznanja. Nišikijama je postao nemilosrdni i moćni vođa svoje porodice, koji je spreman na sve i gazi sve pred sobom kako bi postao sledeći predsednik Todžo Klana. Pri tom, Kazumina simpatija i nesuđena supruga Yumi je nestala. A na sve to, baš po njegovom izlasku iz zatvora, nestalo je deset biliona jena, koje su u vlasništvu Todžo Klana, a i „ubijen“ je treći predsednik klana Masaru Sera. Malo li je?
I šta će, kud će, Kirju kreće da radi ono što najbolje zna. Da bije.
Dobro, zna i da rešava probleme i razmrsi i najzamršeniju situaciju.
Elem, dobra stvar ovog remastera je što su, između ostalog, pokrpljene i neke rupe u priči pa su tako mnoge nejasnoće objašnjene i dobili smo zaokruženiju, ali opet za nijansu slabiju priču od one u Yakuza Zero.
Da razjasnimo jednu stvar, priča je odlična, „šije“ i mnoge novije naslove, ali jednostavno, vreme kada je ova igra nastala je bilo malo drugačije i očigledno da je pored grafičkog, ipak kod mnogih ostvaren i ogroman napredak u narativnom segmentu umetnosti video-igara.
Možda najveći problem koji je Sega imala predstavlja činjenica da Goro Madžima nije igriv karakter. Čovek koji je pobrao svu slavu i pobrao simpatije, ovde ima daleko manju ulogu. Da tako ne bude, pobrinuše se u remasteru.
Implementiran je Madžima ovde, na jedan zanimljiv, a opet možda i naporan način, sistem nazvan „Madžima svuda“. Naime, jednog je dana Madžima izazvao Kirjua na borbu, a on odbio jer nije imao ni povoda ni razloga za nju. Uvređeni Madžima zaklinje se da će se jednog dana osvetiti. I naravno, onog dana kada Kirju izađe iz zatvora, Madžima nas nalazi, pobeđuje, ali samo zato da bi ukazao kako je Kirju, boravkom u zatvoru, zarđao i da nije više borac kakav je bio. Sada se zaklinje da će ga vratiti u formu i da će tek tada pobeda nad njim imati pravi značaj. To doslovce znači da će nam Goro Madžima iskakati praktično iz frižidera i izazivati na duel. U početku je zanimljivo, jer je Zmajev stil borbe vrlo zanimljiv, ali vremenom može i da zamori konstanto makljanje sa jednim istim čovekom po ko zna koji put.
Uostalom, kao da tri osnovna stila borbe (istovetni iz Yakuza Zero) nisu dovoljna da ispune vašu želju da lomite ruke rukama, noge rukama…….
Ono što je zaštitni znak Yakuza igara, sporedne misije, prisutan je i ovde. Prosto je neverovatno koliko lude i uvrnute mogu biti i u kakve vas sve neočekivane i skoro pa neprijatne situacije mogu dovesti. Njihova raznolikost je fantastična i teško da vam ovakve kakve jesu mogu dosaditi i svaki put kada ih otkrijete hrlićete im u susret da vidite kuda će vas ovog puta odvesti. Zaista ne bih više otkrivao o njima, jer treba ih odigrati, vrede truda.
Ono po čemu je Yakuza serijal poznat, njegov open world segment, prisutan je i ovde. Broj i količina aktivnosti je ogromna, možete izgubiti sate i sate igrajući neke od sporednih aktivnosti koje su dostupne. Kuglanje, kockanje, bilijar, pikado, arkade gde možete juriti i obarati rekorde, ako spadate u grupu ljudi koji svoje igre vole da 100% kompletiraju, ovde možete ostaviti i trocifreni broj sati.
YAKUZA KIWAMI_20170806225219
Yakuza Kiwami je više nego dobra igra. Zub vremena ostavio je svoj trag, koji je ovaj remaster u dobroj meri sanirao. Da li je bolja igra od Yakuza Zero? Po našem mišljenju nije, ali s obzirom da je u pitanju prva igra iz serijala, sa datumom proizvodnje koji ima, za neke stvari može se i progledati kroz prste. Verovatno se „Madžima svuda“ sistem neće svakom svideti, ali to nije dovoljan razlog da vam ne preporučimo ovu igru.
AUTOR: Dejan Stojilović
Yakuza Kiwami
Za:
- Priča
- Sporedni likovi
Protiv:
- Vreme čini svoje....
