Živimo u Krajnjim Vremenima. Sve je mrtvo, a šta nije, pokušava da vas ubije. Skaveni su već jednom harali Ubersreikom, istrebivši ovaj srednje veliki grad života. Samo pet heroja je uspelo da se odupre i probije opsadu grada. Ti heroji su dobili nadimak „Heroji Ubersreika“ i večno ostali upamćeni kao oslobodioci i ubice zlog Rasknitta, vođe pacovskog klana Fester. Ubrzo potom, ispostavlja se da je Rasknitt preživeo i napravio savezništvo sa hordom Haosa, tj klanom Rotblood, predvođenim Haos šampionom, Bodvarom Ribspreader (retraktor?). Ne samo to, nego je gnusni Rasknitt uspeo da zarobi naše heroje i da sazida masovni portal zvan Skittergate, koji omogućava severnjacima tj klanu Rotblood da brzo dođu do granica grada Helmgart i da ga drže pod opsadom. Naših pet heroja uspevaju da pobegnu i kreću u opšti genocid Skavena i Haosa.
To je manje više cela priča i premisa Vermintide 2. Šteta što nije malo komplikovanija ili proširenija jer je Warhammer svet izuzetno zanimljiv. Doduše, mnogo sam veći ljubitelj Warhammer 40k, ali daj šta daš. Mislim da su mogli mnogo više da izvuku iz univerzuma i iz licence, ali je sasvim dovoljno za žanr i tip igre koji je Vermintide 2 (V2 u daljem tekstu).
V2 je, kao i svoj prethodnik, akciona co-op koljačina iz prvog lica koja dosta pozajmljuje od Left 4 Dead. Vi i vaših troje saborca krećete u pohod od tačke A do tačke B gde između se nalazi horda Skavena i Haosa, kroz koju vi morate da prođete. To je gejmplej ove igre i prokleto je zarazan.
Kao i prehodnik, V2 ima „melee“ oružje za borbu prsa u prsa, kao i oružje na daljinu. Ovog puta, za razliku od keca, oba stila su dopuna jedan drugome, i sada savršeno rade zajedno. Kroz igru biće momenata kada vam neće trebati luk i strela, ali i momenata kad će se krv na maču sušiti. Novi haos neprijatelji unose finu svežinu i promenu o odnosu na jednolične pacove. Dobar primer je da ćete, ako se potrudite, čuti Berserkere kako se mole jednom od bogova haosa Nurglu, da im podari snagu i ojača mač. Ovako sitni lore detalji su fenomenalni, a konverzacija između naših protagonista samo dodaje imerziji (sem elfice koja poprilično smara). Šteta što se ovakve stvari previše ponavljaju tokom misija pa postanu monotone i šteta je što nisu dublje zašli u lore kao što sam već spomenuo.
I ovog puta pratimo naših originalnih pet heroja, samo što svaki od njih sad ima tri pod klase. Tu je čuveni vitez plaćenik, Markus Kruber, čija specijalnost su teška oružja i štitovi. Pored njega imamo Bardina Gorekssona, patuljka koji bije i ne pita. Wood Elf Kerillian je sledeća, sa svojom gracioznošću i savršenim poznavanjem oštrice i luka. Imperijalni inkvizitor Victor Saltzpyre neće štedeti svoje kubure i svoj rapier kad je u pitanju eksterminacija jeretika. I na kraju, svetla čarobnica, Sienna Fuegonasus, koja može da kontroliše svetu vatru i spali sve pred sobom, ali po cenu svog zdravlja.
Klase, na sreću, nisu samo reskinovi i male promene. Svaka klasa ima svoje pasivne i aktivne sposobnosti (da nazovemo to „ulti“). Super stvar je ako volite na primer jednog heroja, ali vam dosadi njegov stil igre, ostale dve klase potpuno promene način kako pristupate i kako igrate svog najomiljenijeg heroja. Vaš aoutr recimo voli da igra Elficu Kerillian, jer sam noob. Njena prva klasa, Waystalker, ima pasivnu sposobnost da može da regeneriše zdravlje. U beti, ovo je bilo neograničeno i bila je kompletno OP, ali sad je nerfovana da počne da regeneriše HP tek kad spadne na 50% svog maksimalnog HP-a. Ulti joj je da ispali volej strela koje traže mete ispred elfice. OP zar ne? Jako zabavno u svakom slučaju. Svaka klasa ima svoj stil igre, što dodaje ogromnu vrednost ovoj igri, a svaka rasa se leveluje posebno. Na određenim nivoima, otključavaju vam se talenti i svaka klasa ima svoj set talenata. Čikam vas da vam bude dosadno. Mada, tek treba da pričamo o mapama.
Mehanika se generalno nije promenila. Levim klikom šibate melee napadom, a desni klik vam je blok. Za oružja na daljinu levi klik je ispaljivanje projektila dok je desni klik specijalna funkcija tog oružja. Space i pomeranje u stranu ili u nazad je izbegavanje (dodge). Takođe, imate ulti koji se puni vremenom i sa ubistvima. Zvuči jednostavno, ali na većim nivoima, balansiranje svega što imate na raspolaganju je od ključne važnosti za prelaz mape tj. nivoa.
Oprema takođe ulazi kao veliki faktor u ovom nastavku. Svaka klasa koristi manje više različito oružje (negde se preklapaju) ali skoro uvek sigurno, koriste svoj stil. Oruža ispadaju iz loot kutija. Stanite! Nije to što mislite! Igra nema mikrotransakcije i ne kupuje se ništa ni za „ingame“ valutu, ni za prave pare. Nego, prilikom prelaska misije i prilikom sticanja novog nivoa vašeg lika, dobijate loot box iz kog ispadnu tri dela opreme. RNG dosta radi za vas (ili barem za mene u prošlih 20+ sati igranja) tako da sam uvek dobijao nešto bolje od onoga što sam imao. Od oružja, V2 se diči rasponom od bodeža, preko jednoručnih mačeva, dual-wield, halibardi, sekira, rapiera, samostrela, pušaka, pa sve do bacača plamena. Ima pregršt oružja od kojih svako ima svoj stil igre i kad se zasitite, lagano se možete prebaciti na nešto drugo u okviru iste rase ili klase. Na primer, ja elficu trenutno igram sa dvoručnim mačem, a do pre dva dana sam je igrao sa dva bodeža. Oba stila su efikasna, ali drugačija za igranje što unosi sjajnu dinamiku. Svako oružje ima svoju vrednost, baš kao u raznim loot igrama. Belo je bezveze oprema, zeleno je malo bolja, ali plava, ljubičasta i zlatna su one koje jurite.
Od opreme postoji melee oružje, ranged oružje, ogrlica i dve vrste amajlije. Svaki deo opreme boljeg kvaliteta ima svoje dodatne statistike i Moć (Power) koji funkcioniše slično kao u Destiny 2. Oprema vam daje ukupni nivo Moći i prema tome se orjentišete koju težinu možete da igrate. Oprema takođe daje i statistike popuk kritičnog udarca, pogotka, dodatan bonus na štetu protiv skavena, itd. Ali, nigde ne mogu da nađem koliko zapravo imam ukupno svega (uračunato sa svih delova opreme) i koja statistika mi treba više ili koju imam viška. To mogu samo da nagađam ili da zapisujem na papir i da računam. Mislim da jednostavna statistika vašeg lika je preko potrebna, ako već oprema ima statističke i procentualne podatke.
Igra ima i crafting sistem koji funkcioniše na bazi „uništi višak, sastavi novo“. Sve delove opreme koji vam ne trebaju ili su previše slabi, možete rastvoriti u delove koje kasnije možete ukombinovati u novu opremu. To funkcioniše na dva načina. Prvi je da vam u misijama ispadne „uputstvo“ (blueprint) za neki deo opreme. Na primer, imate uputstvo za dvoručni mač koji zahteva jedan deo oružja (weapon parts) i 10 delova metalnog đubreta (scrap). Drugi tip kraftovanja je samo da ubacite 10 scrapa i da se nadate da ćete dobiti ono što vam treba. Crafting deo vam omogućava i da pokušate da dobijete bolje statistike za oružje, da uzmete skin tog oružja, da ga unapredite itd. Otprilike isto što i Kanai Cube u Diablu 3.
U beti smo imali četiri mape tj. misije koje su me uplašile. Srećom, gotovo izdanje igre ima 13 mapa. Demo koji smo igrali je uticao na mene da budem skeptičan što se dizajna mapa tiče, jer je bilo sivo i dosadno. Beta je kasnije ubacila boju i šarenolikost, a krajnja verzija je puna svega i svačega. Od močvara i šuma sa ogromnim drvećem, do farmi i poljana pšenice, pa kroz zapaljenje gradove, mračne rudnike i planinske visoravni, mape su izuzetno raznovrsne i zabavne. Pošto ih ima 13, neće vam brzo dosaditi kao što je to bio slučaj sa prvim delom, dok nisu počeli da prodaju DLC. Igru počinjete u Hubu zvanom Taal’s Horn Keep, koji služi istu svrhu kao i krčma iz prvog dela, samo je veća lokacija. Imate kompletnu slobodu kretanja po ovoj tvrđavi, ali nema mnogo stvari da se radi niti da se istraži. Možda nađete neku skrivenu sobu, ali nećete naći ništa u njoj. Nadam se da će modovi dozvoliti ili da će biti nekih dekoracija koje bismo mogli da stavljamo po tvrđavi. Takođe, možete isprobati sve napitke i dopuniti municiju, ali to se odnosi samo na tvrđavu. Ja sam se inicijalno ponadao da možemo da se napakujemo napicima i lečenjem pa tako da krenemo na misiju. Ne, nismo te sreće. Na kraju svake misije ulazite u „portal“ koji vas vraća u bazu, ali meni iskreno nedostaju kočije iz prvog dela koje su samom pojavom ubacivale neki momenat nervoze, jer treba da odlučite da li ćete zatvoriti vrata pre nego što svi uđu u kočiju ili ne. Ovako samo svi uđu pod plavi polukrug i to je to.
Mape su prelepo dizajnirane i potpuno se uklapaju u End Times univerzum. Dosta se davalo pažnje detaljima tako da su mape ispunjene stvarima, ali ne i prepunjene. Grafika, osvetljenje, senčenje, sve lepo izgleda pogotovo mape u prirodi. Svaka mapa ima skrivene tomove i grimoire koji funkcionišu slično kao u prvom delu. Ako ih pronađete, na kraju misije dobijate bolje loot kutije iz kojih ispada bolja oprema. Ovakva nagrada tera igrače da istražuju mape u potrazi za ovim tomovima, ali ponekad to ubije dinamiku igre. Igra ima „ok“ matchmaking, ali igranje sa prijateljima je i dalje mnogo bolje nego sa nasumičnim igračima. Istraživanje u društvu je mnogo bolje, pogotovo kad vam troje ljudi čuva leđa dok pokušavate da skočite do skrivenog toma, naspram situacije gde se vi bijete protiv horde skavena dok jedan od vaših saboraca se vraća na početak mape da uzme prvu pomoć (da, dešavalo se). U zavisnosti od težine, municija i napici su raspoređeni po mapama negde vidljivo, negde sakriveno, a najčešće nasumično. Nekad mi nije bio jasan izbor lokacije. Na primer, u jednoj misiji smo naleteli na štek municije, napitaka, prvih pomoći i svi smo pokupili šta smo mogli i nastavili dalje misiju. Ovo je bilo recimo negde na sredini misije. Kada smo došli do bosa, potrošili smo većinu stvari i nismo skoro ništa imali da se spremimo za boss fight. Izginuli smo. Sledeći put kad mi je zapala ova misija, municija, napici i prva pomoć je bila odmah ispred arene sa bosom.
Isto je tako sa neprijateljima. Nasumični su i nepredvidivi. Često pokušavaju da vas napadnu sa leđa ili sa bokova, pogotovo elitne jedinice. I taman kad mislite da vam je igra izbacila sve pacove koje ima, tad krene da baca na vas i horde haosa pa i Haos Viteza jer vas igra mrzi. Ali, ponekad, igra jednostavno ne želi da vam pruži otpor. Recimo bilo mi je čudno da u poslednjoj misiji, pred poslednjeg bosa, skoro niko nas nije napadao. Barem ne u tim količinama koje smo do tog trenutka iskusili. Neka je sve random, ali barem je poslednja misija mogla da bude barem malo skriptovana zbog dinamičnosti i „hollywood“ efekta. Na svim nivoima težine možete da izgubite kad ste mislili da ćete pobediti ili da pobedite kad ste mislili da ćete izgubiti. Dosta toga zavisi od veštine vas i vaših saboraca, kao i od opreme, ali i dosta od RNG protivničke horde, što ponekad može da bude baš zabavno, a ponekad izuzetno frustrirajuće (pogotovo pred kraj misije).
Vermintide 2 je sjajan nastavak i poboljšenje u odnosu na prvi deo. Iako nije originalan po tipu gejmpleja (Left 4 Dead did it before it was cool), V2 sjajno oblikuje premisu, ideju i realizaciju u jedan savršen krug. Igra ima svoje probleme već spomenute u tekstu i po izlasku je imala previše bagova koji su se doduše popravljali iz dana u dan. Vermintide 2 ima dosta da pruži igračima u vidu trajnosti i ulaganja, jer će sigurno biti novih mapa i oružja, a i obećali su podršku za modove. Uz sve to, igra košta svega 28 evra, a izgleda i igra se kao AAA igra. Šteta što nema ni jedna Warhammer 40k L4D igra koja je dobra (gledam u tebe Space Hulk: Deathwing). Meni će lično, Vermintide 2, biti jedan od kandidata za igru godine. A u međuvremenu, vidimo se u Krajnjim Vremenima, u ime Sigmara!
AUTOR: Igor Totić
Igru za potrebe opisa ustupio Fatshark
Warhammer: Vermintide 2
Za:
- Sve bolje od prvog dela.
- Nova oružja i stilovi.
- Haos ratnici.
Protiv:
- Par bagova.
- Fali još priče.
