Usnio sam kvantni san, koji me je ubio u pojam. Jer glavna tema za razmišljanje ovog meseca, za mene je bez sumnje bila “šta nas to čini ljudima?”. Pod uticajem multimedija, interaktivne zabave i napretka tehnologije, svako od nas je bar jednom sebi postavio isto pitanje. I kada sam posle svih ovih godina konačno pomislio da sam se zadovoljio razmišljanjem na tu temu, izleti Detroit: Become Human i ponovo mi rasplamsa staru opsesiju.
Ono što je tema ove igre, nije nikakva tajna. Još je tehnološki demo “Kara”, od pre nekoliko godina, zagolicao naše sive ćelijice momentom u kom robot naime prestaje da bude samo robot, i postaje čovek. A ovde Quantic Dream u svom stilu nastavlja da gradi na toj ideji kroz besomučni lavirint izbora i moralnih dilema. Budimo iskreni – sa psihološkog i filozofskog aspekta, ova igra zvuči savršeno.
Priča prati tri androida, na njihovom putu ka ljudskosti, i to – androida Karu (junakinju malopre pomenutog tehnološkog demoa), robota-kućnu pomoćnicu koja pronalazi višu svrhu u životu; androida Markusa, robota-staratelja koji kao da je stvoren sa više ljudskosti od prosečnog robota; i konačno androida Konora, koji je neka vrsta agenta koji radi na slučaju hvatanja svih odbeglih androida.
I dok njihova priča čini suštinu ove igre, koju naravno da neću kvariti prepričavanjem, dozvolite da sa vama podelim utisak kojim me je ova igra oberučke zagrlila i pritisnula uz sebe. Ili bi bolje bilo da sam rekao – utisak koji je ova igra smućkala poput koktela besne ironije i toplih pozdrava iz Pakla (Koji šalje kolega urednik dok igra Agony) i nalila mi ga niz grlo? Ne, ipak je prva glupa fraza bila bolja.
Svet iz bliske nam budućnosti, odmah je iz mene izmamio “rođen sam prerano” refleks. Androidi sa telima Adonisa i Afrodite koji šetaju ulicama, pomažu nam oko kućnih poslova, masiraju nas i… zadovoljavaju na svaki mogući način? Pa kad će to da nam stigne u ovom svetu gde čak ni VR nije bežičan, a kamoli nešto više! Sudbino kleta!
Dok sam tiho patio nad svojom neandertalskom agonijom, gde nemam čak ni robotskog klona da ide na posao umesto mene, počela su da mi se ređaju dalja pitanja. Neka od njih su mi raspaljivala maštu, dok su mi druga ubijala atmosferu. Baš poput malopre pomenutog, slabometaforičnog koktela iz Pakla.
Da li su emocije plod razmišljanja, duše ili hormona? Čekaj malo, ako su ljudi stvorili androide da im pomažu, a tretiraju ih kao đubre, zašto su ih stvorili po svom liku? Ali da li ljudskost iziskuje i izgled čoveka? Ako se čovek robotu obraća sa nipodaštavanjem, da li i tako priznaje njegovu ljudskost jer mu pridaje emocionalni značaj?
Uh, ne bih vas dalje zamarao svojim tokom misli, jedan pasus je bio dovoljan. Suština je bila u tome da je Detroit: Become Human u meni pokrenuo lavinu pitanja i razmišljanja, ali je istovremeno i gradio svet na nekim svojim pravilima.
Tako recimo moram da priznam da vizija budućnosti kakvu je igra predstavila, za mene nije bila baš najuverljivija. Oko polovina elemenata, delovala mi je kao loše futuristički zamišljeni kič. Od dizajna okoline do nekih tehnoloških rešenja u svakodnevnom životu, bilo je momenata koje mi je bilo teško da progutam. Ali ona druga polovina, bila je sjajna i poprilično uspešno pomagala da zaboravim na ono manje uverljivo.
Ono što je dalje vadilo stvar, bila je besprekorna vizuelna prezentacija. Okolina, modeli likova i animacije, neke su od najlepših koje sam ikada video. Jedino što ih nadmašuje jeste pametno iskorišćen i implementiran sistem osvetljenja. Refleksije, senke i svetlost koja se konstantno filmski poigrava na ekranu, celokupni vizuelni utisak ostavlja u samom trenutnom vrhu do sada viđenog u video igrama.
A sve ovo ne bi bilo toliko impresivno, da se radnja igre ne odigrava na zaista ozbiljnom broju različitih lokacija, gde je svaka pažljivo dizajnirana i ispunjena detaljima odnosno prostim rečima govoreći – životom. Što me opet baca natrag na pitanje – da li su androidi koji tvrde da vole, da se plaše i raduju, zapravo živi? … Vidite li vi kakva je to opsesija?!
Ono što su pozitivne vesti, jeste moj lični utisak da bez obzira što igra tera čoveka da postavi sebi mnoga pitanja, na neki način pomaže i pri odgovaranju na njih. Ili barem nudi neke od mogućih odgovora. Jer kao jedan od glavnih motiva, jeste još jedan od hiljadu puta prežvakanih, omiljenih motiva čovečanstva. Pogodili ste, u pitanju je ljubav.
Ljubav je ono oko čega se vrti poriv svakog bića u ovoj igri. Bez obzira da li želi da živi ili umre, svaki od razloga se pronalazi u ljubavi. U redu, jedno ljudsko biće ne može biti ovoliko otrcano kao ja trenutno. Bolje bi bilo da sam robot. Ionako sam sebi završavam kućne poslove…
Kvalitet mog teksta jednom rečju oslikava i kvalitet ove igre – nekonstantno. Kao što ja, opijen utiscima skačem sa teme na temu, tako ova igra pleše između neuverljivog i jako emotivnog. Ali suštinski, priča koja će biti ispričana, zavisi najviše od igrača. Jer igra poseduje do sada neviđen broj mogućih ishoda i tokova priče. Bio sam pomalo skeptičan kada su igru najavljivali kao priču sa mnogo različitih načina za prelaženje, ali nisu lagali. Igra je ispunjena mogućnostima, mnogo više nego bilo koja od prethodnih igara ovog studija.
Iako na neki način kvari prirodni tok priče, na kraju svakog poglavlja vam je predstavljen pregled izbora koje ste u njemu načinili, kao i mogućih, ali propuštenih. Bilo bi odlično da se ova opcija kao i mnogi drugi pokazatelji napredovanja u izvesnu stranu mogu isključiti, jer nakon svakog poglavlja sam nervozno grickao nokte što nisam načinio bolji izbor tamo gde sam mogao. Ali zato je tu i drugi prelazak igre, zar ne? Da, znam, samo prvi je prvi – svi ostali su samo drugi…
I dok sam ja zapravo pokušavao da prenesem utiske o fantastičnoj grafici, kvalitetnoj glumi sa nekoliko slabijih tačaka, gejmpleju koji nije mnogo napredniji od ranijih igara Quantic Dream studija, fantastičnoj muzici i audio režiji, srceparajućim ali i dosadnim scenama… Zapravo sam većinu vremena proveo filozofirajući, zar ne? Eto, sigurno sada mislite da je to još jedna stvar koju bi android bolje uradio od čoveka. Vidite kako je ovo zarazna tematika!
Moram da priznam… Detroit: Become Human me nije uživeo u svoj svet kao što su to uradili Heavy Rain ili Beyond: Two Souls. Ni za likove se nisam podjednako jako vezao, pa me čak ni priča koja za razliku od ova dva naslova nije imala konstantno jasan fokus, nije toliko oduševila. Ali ako ništa drugo, navela me je na razmišljanje. Koliko zapravo igara danas to može da postigne kod igrača? Jako malo.
Detroit: Become Human je vizuelni razbijač, audio virtuoz, glumački vrlo dobar četiri i priča za laku noć. U pitanju je odlična igra koja sa sobom donosi još bolja pitanja. A najbolje od svega, jesu odgovori koje ćete na kraju sami dokučiti. Zato i ne postoje reči kojima dovoljno mogu da preporučim ovu igru. Samo ne očekujte besprekorno i dobićete i više od toga.
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupio Sony
Detroit: Become Human
Za:
- Fantastična grafika.
- Pregršt različitih ishoda.
- Neverovatan audio.
Protiv:
- Slabiji fokus priče.
- Neuverljivost kvari atmosferu.
- Ponekad predvidivo.
