Ako vam se činilo da je We Happy Few izašao odavno, ne krivim vas. Ova igra je u svom u Early Accessu imala toliko svojih verzija, stanja, cena, tako da sad kad je zvanično i predstavila sebe široj narodnoj masi, i dalje stoji taj osećaj kao da smo se već upoznali ranije. To naravno, samo po sebi, nije ništa ni pozitivno ni negativno, više stoji kao konstatacija da bi mogli da kažemo, We Happy Few je konačno pred nama!
Još od prvog predstavljanja igre na E3 sajmu pre par godina, očekivanja su postavljena veoma visoko. Skoro pa neki “biošokovski” osećaj koji je provejavao kroz tadašnjih par minuta materijala, napravljen je tako da je svojom idejom i šokantnim zapletom u samo 2-3 minuta, zainteresovao mnoge igračke sladokusce. Da li ti isti trebaju da trljaju ruke u želji da se sada bace na igru što pre? Uh, to je stvarno teško pitanje. Odgovor nije crn ili beo, ali pre nego što počnete da čitate dalje, da probamo da je opišemo u jednoj rečenici. U pitanju je odlična ideja i „malčice“ musava realizacija. Ali evo i detalja.
We Happy Few je first person survival, sa blagim primesama stealtha i melee combata. Igru je radio Compulsion Games tim, koji je pre nekog vremena izbacio i igru Contrast, koja je isto tako bila prilična vreća svega i svačega. Ali je idejno bila fantastična. Baš kao što je i ovde slučaj.
Igra vas stavlja u ulogu Artura, urednika u novinskoj agenciji, koji briše ružne vesti i ostavlja samo lepe. Kada u jednom trenutku igrač dobije kontrolu nad njim, imaće opciju da nastavi sa svojom terapijom koja uključuje dnevne doze “džoja” (radosti), droge za uživanje, ili da odbije da je uzme i što bi reko Morfeus i sam vidi koliko duboko ide ova zečija rupa. Samim tim što odbija da uzme pilulu koja ga čini srećnijim i briše mu sva davna ružna sećanja, Artur polako počinje da se priseća davne prošlosti, a ujedno i uviđa da svet i nije baš tako divno, šareno i srećno mesto.
Igra se inače dešava u alternativnoj Velikoj Britaniji 1964. godine, dosta godina nakon završetka Drugog svetskog rata. Da ne ulazimo previše u domen spojlera priče, pošto je njeno otkrivanje jedan od najboljih delova igre, ali kao što ste već do sad i zaključili, nije sve onako kao što izgleda. Priča se otkriva na dva nivoa, prvenstveno na tom globalnom gde ćete polako i sami shvatati šta se zapravo desilo, pa su Britanci rešili da se kolektivno drogiraju. Drugi nivo priče je Arturov lični, koji je i sam deo svega toga, a kroz njegova sećanja ćete i vi dobijati odgovore na mnoge stvari, kao i na najbitnije pitanje – ko je uopšte on. Inače, priča je zanimljiva i sa te strane, jer jedan deo inspiracije vuče iz naše srednjovekovne istorije. Ali šta je u pitanju, ne smem da vam kažem.
Kroz Arturov prolaz ćete imati prilike da upoznate mnogo zanimljivih likova i krajnje upečatljivih karatkera. Dve osobe sa kojima ćete doći u kontakt na vašem putu su Sali i Oli. I tu dolazimo do jedne veoma lepe stvari. I Sali, a i Oli su takođe igrivi karatkeri, čije će kampanje biti otključane nakon što završite Arturovu. One pored toga što daju drugačiji pogled na stvari (pošto je Sali neko ko radi unutar sistema, a Oli totalni autsajder), daje i malo lepih promena u samom gejmpleju.
Dakle već i sami za sada vidite koliko ima pozivtivnih strana kada je ova igra u pitanju. Na to dodajte veoma lepu stilizovanu grafiku, kao i instant promene okruženja u zavisnosti da li koristite džoj ili ne (ima čak i par nekih međustanja), pa ćete vizeulno stvarno igru doživeti kao unikatnu i veoma lepu za gledanje. A ono čega se još nismo dotakli je audio segment i opet – samo reči hvale. Od sjajnih muzčkih podloga, fenomenalno uklopljnih u atmosferu, sve do vrhunske (ali baš stvarno vrhunske) glasovne glume, zvuci će baš puno doprinositi imerziji u ovaj čitav prelepi ludi svet.
Sve to začinite stablom veština za svakog lika, koje jačate tako što završavate kvestove i dobijate nove opcije za suočavanje sa neprijateljima. Vidite i sami koliku dubinu ima igra i koliko ideja ima. Možda čak i previše za njeno dobro. Ali da ne trčim pred rečenice, mislim da smo skoro sve bitnije stavke pokrili, i za sada sve deluje OK. Čemu onda generalno nezadovoljstvo kada je u pitanju dobar deo gejmerske populacije i kritičara?
Ono glavno na šta se ljudi žale su bagovi. More bagova, od malih do neshvatljivih. I to jeste istina. Oni postoje, međutim, autor ovih redova osim par simpatičnih bagova nije naleteo na nešto što će vam totalno uništiti igru. Nisu ni ostali koliko sam uspeo da razmemem, ali generalna zamerka je količina bagova i neispoliranost igre. Sada upadamo u domen subjektivnosti i u to koliko tako nešto može da vam pokvari uživanje. Da, činjenica je da bi igra bila bolja bez njih. Ali sa druge strane, isto tako se radi na uklanjanju što više problema. Ja ih lično ne doživljavam kao nešto strašno, pa ako nije game-breaking, vrlo brzo i zaboravim da se i desilo tako nešto. Uostalom, Bethesda je sa novim izdanjima Fallouta i Elder Scrollsa postala veoma poznata i popularna baš po tome i baš po njihovoj količini, toliko da je otišlo i u komičnu stranu.
Ono što je meni veoma zasmetalo u ovoj igri su dve jako bitnije stvari od bagova. We Happy Few je na papiru odlična igra, međutim ima veoma veliki problem sa ritmom.
Posle totalno linearnog početka, igra vas baca u open world okruženje, ili možda u ovom slučaju je bolje reći “hub world”. Na samom startu ste, ni ne znate još pravila igre, ali ste ubačeni „s neba pa u rebra“ u taj svet u kome ne znate nijedno pravilo. Ali ste (pošto je igra survival) i gladni i žedni i nemate stamine, i morate da kraftate i morate da vodite računa kako ste obučeni i nije baš najjasnije ko će vas napasti, ko vas voli, ko vas ne voli, zašto su neke stvari takve kakve jesu…
A tek nakon tog haotičnog početka, igra postaje malo više “on the rails” i vraća se na način na koji open world i najbolje funkcioniše. Gejmplej i misije da nas drže na stazi na pocetku, a tek nakon toga da nam dizajneri otrkivaju dubinu i širinu sveta i puste nas u istraživanje. Tako da bolje ikad nego nikad definitvno, ali “pacing” je stvarno nešto što je jako bitno u igrama i ne sme se potcenjivati. Iako ima i gomila sporednih misija, iako su neke od njih fantastične, isto tako vas i one mogu prekriti svojom dužinom da i zaboravite koji je vaš glavni cilj. Međutim, to nije toliko problem, mada ima malo i dodirnih tačaka sa ovim bitnijim problemom.
Stiče se utisak da je We Happy Few prenatrpana i preobimna bez nekog veceg razloga, samo da privuče što više ljudi iz što vise sfera gejminga, a na kraju su došli na to da ima gomilu bagova jer nisu više znali šta će i kako će. Ovo je mogla da bude odlična story driven igra, a ovako malo podseća na mutanta svega i svačega. Što je prava šteta, jer stvarno nije bilo potrebe za time.
I pored svega toga, ja ovoj igri moram da dam sve preporuke. Naravno u skladu sa problemima će biti i ocena, ali ne sme da se zapostavi i zanemari da iza svega ovoga stoji ogroman talenat i na kraju dana u stvari jedna veoma zabavna igra. Takve stvari se moraju nagraditi, pogotovo u današnje vreme gejminga. Jeste, možda je igra preskupa za svoju cenu, ali opet, sa druge strane, može se stvarno desiti da vam “legne” jer ima gomilu kvaliteta i to na veoma dobrim stvarima. Možda je najbolje sačekati da se stvari malko slegnu, da izađe još koji patch, da se malo srede bagovi, optimizacija, pa onda možda i po nekoj malo nižoj ceni nabaviti igru. Mada je ona i sada apsolutno igriva i zabavna. A i traje stvarno dosta dugo, ako uzmete u obzir tri kampanje i sav sporedni sadržaj.
Ali da se vratim na pitanje odozgo? Da li treba da se bacite na igru što pre? Odgovor je jednostavan – definitivno DA, samo nije pitanje da li, nego kada. A to je nešto što vi morate sami da procenite. We Happy Few je stigao konačno u verziju 1.0 – pa ako su oni mogli da ga vukljaju kroz Early Access toliko, niko vam neće zameriti da i oni sačekaju malo vas. Ali mu svakako u nekom trenutku vaše igračke karijere dajte šansu.
AUTOR: Vladimir Pantelić
Igru za potrebe opisa ustupio Evolve