Ako je nekoj od voljenih mi video igara bio potreban soft-reset, to je Mario Party serijal. Zašto? Priča kaže sledeće…
Baš negde oko vremena kada sam skoro u potpunosti zaboravio na drušvene igre usled apsolutne opčinjenosti interaktivnom zabavom video-igara, niotkuda je izronio prvi Mario Party za Nintendo 64 i stavio mi prst na čelo. Društvena igra u video-igri? To ne može da uspe.
E pa uspelo je i to neviđeno dobro, jer je kod trećeg nastavka za mene igra stekla apsolutno kultni status. Redovno okupljanje društva da u četvoro znojavim rukama stiskamo legendarne Nintendo 64 džojstike, uvek je bilo propraćeno spontanom galamom, kao da posmatramo finale Srbije u basketu, a ne da bacamo virtuelne kockice…
Serijal se nesputano nizao i preko ostalih platformi, a obična formula koja se osvežavala uglavnom uvođenjem novih mini-igara, nekako je uspevala da opstane i više nego dobro. Ali, kako svaki proizvođač video igara može da (paranoično) nanjuši ustajalost svoje franšize, tako je i Nintendo odlučio da je bilo dosta stare formule i počeo da niže inovacije koje niko nije tražio.
Gotovo punu deceniju trajalo je ovo eksperimentisanje, sa ekstremnim slučajevima poslednja dva nastavka. I dok nije baš bio u potpunosti lišen one klasične Mario Party čarolije, neki su se čak toliko udaljili od originala, da sam opet kao davne 1998. godine zurio u igru i češkao se po glavi misleći “to ne može da uspe”. Ovaj put bezuspešno…
Igra koja je pred nama, po prvi put nosi onaj prepoznatljivi “super” prefiks ispred naziva. Zašto? Zato što okreće novi list i Mario Party franšizu vraća na mesto – u dobro poznate vode kvalitetnog virtuelnog bacanja kockice na virtuelnoj tabli uz pregršt mini-igara. E ako to nije super, ja ne znam šta jeste!
Osamdeset mini-igara, tradicionalni potezni gejmplej, četiri igrača za istim ekranom, nasumični preokreti na samom kraju partije… Sve je opet tu, baš onako kako i treba da bude, a sve osveženo grafikom nove generacije konzola i mogućnostima njenih kontrolera. Da li to znači da je pred nama najbolja Mario Parti igra ikada? Ne i evo zbog čega.
Osim tradicionalnog “partijanja”, Super Mario Party nudi i sijaset drugih aktivnosti. Imamo ritmičku igru gde sa prijateljima tresemo joy-con u ritmu muzike, zatim takmičarski mod sa parovima gde putanja po tabli nije iscrtana i možemo slobodno da se krećemo. Tu je i simpatična rafting igra pa i mod gde se više Switch sistema spajaju u jedan veći ekran. Uz još par sitnijih modova, već možete da uvidite kuda ovo vodi…
Nintendo nije eksperimentisao sa glavnim parti modom, ali je i bez obzira na to – svaštario. Više aktivnosti sa strane ujedno znači i siromašniji glavni mod. Osim toga, znači i da ni jedan od modova ne može biti razvijen do maksimalnog potencijala. Kao rezultat ovoga, sporedni modovi uglavnom predstavljaju jednokratnu zabavu dok je glavni sveden na svega četiri nivoa-table, i po pitanju varijacija dostiže, ali i ne premašuje, očekivanja jednog iskrenog obožavaoca.
Interesantna odluka koja je učinila da Switch Pro kontroler tužno vratim u fioku, jeste i činjenica da se ovaj nastavak igra isključivo sa joy-conovima i to sa po jednim na svakog igrača. To znači da bi mi za igranje u četvoro, što je najbolji način za igranje bilo koje od Mario Party igara, bio potreban još jedan par kontrolera. Nešto što do sada nisam čak ni uzimao u razmatranje da nabavim…
Onlajn ne pruža mogućnost igranja glavnog moda već samo mini-igara, što je opet pomalo neobična odluka zbog koje nisam bio srećan. Ali pre nego što čitav tekst ode u smeru bez povratka za hepi end, šta je to pobogu dobro ovde?
y
Gomila odličnih mini-igara! Možda nije svaka fascinantna, ali ni jedna nije dosadna. Fantastična HD vibracija Joy-con kontrolera koja simulira osećaj da se u njima nešto zaista nalazi, ili besprekorno dočarano prženje kockice mesa u tiganju koji vrtimo pokretom ruke, ili besomučno trešenje kontrolera radi bržeg penjanja uz banderu dok posmatrate prijatelje kako se crvene od napora… Sva čarolija idiotskog i neprocenjivog druženja oko ekrana, modernizovana je za par stepeni. Kao ono kada vaša omiljena igra iz prošlog veka doživi HD reizdanje.
Na raspolaganju imamo više igrivih likova no ikad (čak je i Bauzer tu) i svaki sa sobom nosi svoju kockicu koja omogućava da se u igru osim sreće unese i malo strategije. Suštinski, sve ono što omogućuje pravo, zabavno Mario Party iskustvo je tu. Ne manje od toga, ali nekako i nažalost, ne više.
Super Mario Party je odlično resetovanje serijala, pravo ka korenima od kojih je sve počelo. Ukoliko volite serijal, imate tri voljna prijatelja i svega četiri joy-cona, nema tih reči kojima bi iko trebalo da vas odvrati od toga da zaigrate ovu igru. Igrajte je, uživajte i prekratite čekanje. Čekanje na šta? Na nastavak! Nastavak koji će, ukoliko je ovo pravi reset serijala, naučiti i iz grešaka prethodnika i biti još bolji, lepši, efikasniji okršaj prijatelja. U bacanju virtuelne kockice… Ne, nekako i dalje ne mogu da skapiram kako je ova ideja mogla da uspe.
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupio Nintedo
Super Mario Party
Za:
- Gomila sjajnih mini-igara.
- Povratak jednostavnoj formuli.
- Brdo likova i poneki strateški momenat.
Protiv:
- Prinuđenost igranja na joy-conu.
- Previše modova da bi neki bio savršen.
- Onlajn multiplejer skoro ravan nuli.
