Anthem zatvorena alfa je trajala svega dva dana, pa iako dve misije nisu bile dovoljne da nam pokažu kakav je finalni proizvod, barem smo dobili uvid u novu Biowareovo čeljade. Anthem je ultimativno EA odgovor na Destiny franšizu, tj. pokušaj uskakanja na MMO šuter tržište. Što više ovih igara izlazi, teže ih je porediti sa drugima, davati im pečat i originalnost, pa koliko Anthem uspeva da to odradi u poređenju sa konkurentima? Donekle dobro, donekle ne.
O Anthemu, po onome što je zatvorena alfa pokazala, u smislu priče i sveta, teško se šta može reći. Sama priča pruža samo dašak onoga što je Bioware pripremio, i iako ne deluje loše, ono što nas brine jeste da u alfi niste baš imali nekih opcija u razgovorima. Čitavo narativno iskustvo koje je postavljeno pred vas je čisto bilo linearno, pa je neki vaš izbor, ili makar iluzija istog, odsutan. Doduše, ovo nije finalni proizvod i kako je zatvorena alfa bila za relativno manji broj ljudi, radi testiranja servera, taj kraj narativnog aspekta igre ostaje otvoren. Priča deluje relativno…intrigantno, kao i nekoliko likova koje upoznajete koji ne deluju kao da su operisani od ikakve kvalitetnije karakterizacije, makar u tih sat i po, dva sadržaja koliko vam je dato. Svet Anthema je poluotvorenog karaktera, gde imate glavni grad koji je centralni hub za sve stvari koje radite i odakle idete na misije(slično vašem brodu u Warframeu ili Zemlju u Destinyju), dok je ostatak sveta potpuno otvoren i povezan, a da li će biti instaciranja slično kao u DA:I, ostaje da se vidi. Sam dizajn celog sveta je prelep, vizuelno impresivan i ne deluje kao nešto što će nam dosaditi nakon pet sati letenja i puškaranja po istom.
Ono što je najbitnija odlika kod Anthema i što se očekuje da bude najbolje odrađeno u jednom šuterskom MMO-u, to je sam gejmplej. Ako se dobro prisetimo debakla koji je predstavljala Mass Effect: Andromeda, možemo se setiti i nekih dobrih aspekata te igre, a to je borba. Andromeda nije bila revolucionarna, niti preterano originalna sa svojim borbenim sistemom, ali je to bila jedna od retkih dobrih stvari koje su je odlikovale. Anthem borbeni sistem u velikoj meri podseća na neku mešavinu istog borbenog sistema sa onim is Tom Clancy’s The Division. Borićete se iz trećeg lica, sa mogućnošću da letite(da, da letite u potpunosti, a la Iron Man), lebdite, bacate se, skačete i sve to potpomognuo sposobnostima vašeg Javelin oklopa. U alfi je bila na raspolaganju samo jedna od tri klase odela, gde ste tehnički Iron Man, sa sve mlaznicama na leđima i specijalnim sposobnostima koje su uključivale granate i prateće rakete.
Sve to ukombinujete sa nekoliko, relativno poznatih tipova pušaka(pumparice, jurišne puške, puškomitraljezi, snajperi itd.) i igra počinje da deluje dosta zabavno. Neprijatelje ćete rešetati, i naići na ne tako slavni Bullet Sponge sistem, pa ćete se nagledati brojeva na ekranu u stilu Borderlandsa i The Divisiona na koji pucačka mehanika najviše i podseća, ali sve to dok izgledate prilično kul dok to radite. Ipak, koliko će vremena biti potrebno da prođe pre nego što vam sve ovo dosadi, u velikoj meri zavisi od raznolikosti neprijatelja na koje ćete nailaziti. U alfi smo naleteli na nekoliko različitih tipova neprijatelja, bilo jačih ili slabijih, koji nisu delovali nešto preterano impozantno, čast izuzecima. Osim toga, igra je imala i neke blage platforming elemente, mada ono što je se javilo kao možda i najveća briga jeste sam dizajn misija i questova koje ćete dobijati. Čak i unutar ove dve misije, od kojih je jedna multiplejer, a druga solo, dobar deo misije je bilo prosto – idi tu, ubij neprijatelje i brani tačku od neprijatelja dok ne prođe određeno vreme. Ako se veći deo misija, kao što ume biti moda pri dizajnu istih u ovakvim igrama, bude svodio na tako nešto, očekujte da na raznovrsnost baš i nećete naići. Takođe takozvani „RPG sistem“ veština, gde na njih trošite poene kada dostignete novi level ovde je prilično užasan i svodi se na procentualne bonuse i bustove isključivo, gotovo delujući nebitno i nataknuto radi reda.
Igra izgleda maestralno na grafičkom polju. Od sveta, preko likova, Javelin odela, vremenskih neprilika, podvodnih okruženja, efekata, osvetljenja, sve pršti od boja, izgleda prelepo, mada nekad i previše pršti i postaje nepregledno, zahvaljujući čudnoj hromatskoj aberaciji Frostbite endžina. Sam dizajn cele igre je veoma prijatan za oči, dok je Bioware u ovoj igri ipak uposlio animatore koji znaju šta rade pa su face i animacije NPC-eva veoma dobro odrađene, te nećemo doživeti još jedno Andromeda iskustvo. Multiplejer komponenta igre će se svoditi uglavnom na co-op za četiri igrača, a ovde je prikazana jedna takva misija. Na početku vam je data mogućnost da izaberete jednu od tri težine, dok su poslednje dve zaključane za finalnu verziju igre. Igra na čak i najvišoj od te tri težine, bez ikakve opreme osim početne, nije delovala preteško, samo u jednom momentu možda koji se teško može tako i kvalifikovati, pa ostaje videti koliko će finalni produkat nuditi izazova. Inače, misija za četiri igrača se svodila na to da treba da pronađete određenog naučnika. Tj. ponovo na suvo puškaranje na tački A, pa na tački B i tako dalje sve dok ne dođete do finalne tačke, gde branite istog, pucate sve i ubijete dva miniboss moba. Ultimativno, ok je, ali ako je većina multiplejer misija ovakvog tipa, nešto nam se ne čini da ćemo se dugo igrati Anthema.
Sve u svemu, Anthem zatvorena alfa je izazvala pomešana osećanja, kako neke dobre utiske, tako i neke veoma zabrinjavajuće, kao što je potencijalna repetitivnost misija ili nedostatak slobode u singlplejer aspektu igre. Ipak, najveći deo sadržaja je ostao zaključan, uključujući crafting, kao i ko zna šta još, a dve misije su retko dovoljne da budu dobar pokazatelj za finalni proizvod. Uvek treba i ostati obazriv, s obzirom da izdavač koji stoji iza Biowarea je neslavni ljubitelj mikrotransakcionih šema, pa treba videti i na koji način će one biti implementirane u sve ovo.
AUTOR: Nikola Aksentijević
