Odgovorno tvrdim da trenutno ne postoji bolji način za ispričati priču, od njenog implementiranja u video-igru. Knjige su sjajne, dopuštaju nam mnogo. Filmovi su odlični, izgledaju sve bolje. Ali u svaku priču, ipak je najlakše uživeti se ukoliko se doživljava kroz ličnu interakciju.
Kao poklonik ovoj vrsti izražavanja, često sam se susretao sa tuđim zaključcima da ja zapravo najviše volim “umetničke igre”. A ove igre su bile ništa drugo do malene priče prepuštene igračevoj interpretaciji, dok posmatrači sa strane lako mogu da ih dožive kao nešto apstraktno.
The First Tree je upravo jedna priča, koju je autor odlučio da nam prenese kroz video-igru. Očito sročena iz ličnog iskustva, u pitanju je delo koje pokušava da utisne jaku poruku u naš igrački um. Možda nešto što bi se u drugim situacijama moglo lako prevideti, ali kako je ovde ispričano kroz igru koja i na prvi pogled deluje izuzetno lepo i intrigantno, lako je odmah se uživeti.
Igra prati lisicu u potrazi za svojim mladuncima i “prvim drvetom”, nečim za čim možda svi tragamo. Lisica je ništa drugo do proizvod autorovog sna, kog se priseća nakon buđenja u razgovoru sa svojom “lepšom polovinom”. Dok lisicu vodimo na njenom putu, nailazimo na fragmente autorovog života i slušamo o značenju svakog od njih.
Igra izgleda kao pravo malo umetničko delo. Bezbroj je kadrova koji, ukoliko biste ih uslikali, bez sramote bi mogli da zamene trenutnu pozadinu vaših monitora. I dok možda stvari jesu sjajne ako ih uhvatite u momentu, u pokretu i nisu baš toliko besprekorne. Animacije kretanja nisu najupečatljivije, pa manjka i “transition” animacija, koje doprinose uverljivosti kada se model premešta iz jednog položaja u drugi.
Ni okolina baš ne sija kada se „mrdate“, obiluje dvodimenzionalnim objektima i velikim brojem iskopiranih modela, te takođe gubi na čaroliji u pokretu. Ali i kada se sve ovo uzme u obzir, igra i dalje izgleda odlično. Odabir boja i pažljivo dozirano osvetljenje, pa i kada igra deluje manje uverljivo, opet ostavljaju fantastičan utisak na koji se malo toga može zameriti.
Kada je sam gejmplej u pitanju, igra je najvećim delom pravolinijska i ne zahteva neku naročitu veštinu igrača. Međutim, prisutne su deonice koje potpuno neopravdano traže preciznost u izvođenju i to nakon nekoliko minuta spremanja za taj odlučujući momenat. Ukoliko ne izvedete sve kako treba, biće potrebno još nekoliko minuta nepotrebnog prelaženja preko mape kako biste pokušali ponovo. U tom smislu, najbolje bi bilo da je igra u potpunosti “simulator šetanja” i da se više koncentriše na sam tok priče nego na igračku mehaniku.
Otklanjanje par propusta u gejmpleju kao i stabilizaciju frejmrejta, autor je obećao već pri prvoj zakrpi za, koja nažalost u trenutku pisanja ovog teksta, još uvek nije bila dostupna. Ali verovaćemo mu na reč da će time stvari biti znatno popravljene…
Narativ, koji je bez sumnje najvažniji element za The First Tree, u meni stvara podeljene utiske. Na momente, u igraču može izazvati stihiju emocija kojima vrlo vešto diriguje nekom od zaista spektakularnih scena. I muzika koja prati dešavanja, nekada je takođe nemilosrdna u nameri da iz igrača izmami najiskrenija (sa)osećanja.
Sa druge strane, glasovna gluma protagonista, iako nije loša, trebalo je da bude za nijansu uverljivija. A priča autora, bez obzira što nosi snažnu po(r)uku, na momente je toliko otrcano ispričana da podseća na kič kakvom nije mesto u nečemu ovako odmerenom i toplom.
Bez obzira na nesavršenost i očigledne mane, put autorove lisice bi trebalo da ispratite, ukoliko ste imalo ljubitelj emotivnih, igrom ispričanih priča. Za prelaženje vam verovatno neće biti potrebno više od tričavih sat vremena (ukoliko vas neke od spornih, loše dizajniranih deonica previše ne uspore). Odvojite zato barem jedan sat za ovu igru i pripremite paketić papirnih maramica – za svaki slučaj.
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupio Mostly Positive
The First Tree
Za:
- Pregršt prelepih kadrova.
- Emotivna priča.
- Odlična muzika.
Protiv:
- Gluma je mogla biti bolja.
- Poneki kič momenat.
- Suvišne i loše zagonetke.
