REVIEW: Far Cry New Dawn

Ludilo je raditi jednu te istu stvar iznova i očekivati stvari da se promene. Ova rečenica tako lepo, do srži, sažima rad kompanije Ubisoft. Prava ironija cele priče je da nju izgovara upravo jedan od najboljih likova, ako ne i najbolji koga je Ubisoft ikada osmislio. Vaas Montenegro je meni i dan danas, prva asocijacija kada pomislim na Far Cry 3. U stvari ne, otići ću toliko daleko, da ću da kažem: Vaas Montenegro je jedan od najbolje zamišljenih negativaca ikada u istoriji video-igara. Prvi susret sa njim uliva jezu u kosti, a svaki sledeći put kada ga čujete ili još gore, vidite, postaje sve luđi i bolji. Znate ko je njemu pandan u Novoj Zori? Neke dve bliznakinje crnkinje kojima sam par sati od pređene kampanje zaboravio imena. Evo i sad pokušavam da se setim, al’ ne ide.

To je fora sa Ubijem (UbiSoft, prim. urednika), pogotovo sa Far Cry serijalom, negativci su uvek ostavljali jači utisak nego protagonisti. I to nije loše, pogotovo ako vodite bezimenog, bezličnog, bespolnog karaktera kao što je to slučaj u New Dawn. Međutim, iako se te dve bliznakinje trude iz sve snage da ostave malo jači utisak na vas, jednostavno ne ide. One su tako kul, tako opasne, tako jake, tako lude i tako… dosadne. One metaforički predstavljaju ono što je cela igra – vaš sledeći generički FPS koga možete, a i ne morate da odigrate. Je li igra loša? Nije. A jel’ nešto specijalno dobra? Pa nije. Ali, krenimo ispočetka.

Far Cry New Dawn predstavlja takozvani „spin off“ na Far Cry 5. Dakle, ovo nije novi nastavak u franšizi, već jedno njegovo izmešteno poglavlje koje pokušava da zaokruži priču petice, koja je ostala prilično nedorečena. Ako nemate pojma šta se dešava na kraju petog dela, a želite to da znate – preskočite ovaj opis. Ali isto tako preskočite bilo kakve vesti o ovom naslovu, jer se ceo New Dawn zasniva na tome. Hteo bih da vam ne kvarim doživljaj, pa da vas upozorim na vreme. OK, sada, čiste savesti, mogu da nastavim dalje. New Dawn se dešava 17 godina nakon događaja u FC5. Dakle, nuklearke su pale, svet je razoren. U samom epicentru dešavanja: okrug Hope, Montana.

I nekako, odmah da skinem to sa misli, način na koji UbiSoft zamišlja svet nakon nuklearnih bombi je prilično zabrinjavajući. Čisto vedro plavo nebo, potoci bistri, zelenilo svuda okolo, mutirane životinje trčkaraju beskrajnim poljima ljubičica. Ne, ovo nije pesma Bajage, ovo je ozbiljno svet koji nam je dat kao osnova nakon nuklearne katastrofe. Nekako se 2 i 2 ovde ne slažu, ali ko će ga znati. Ljudi? Ljudi nikad više. Ma to sve živi, radi, trči, vozi, puca. Radijacija je ovaj put uradila dobro i zrači isključivo dugine boje i kolorit vrištaće roze palete. Inače, ti isti ljudi se dele se na dve grupe (heh, svet šaren, a ljudi bez nijanse sive). Prva, jaaako dobra grupa, koja samo želi da obnovi svet, i druga veeeeooooma zla grupa – The Highwaymen, koji ubijaju sve koji nisu sa njima. Njih ćete lako prepoznati jer svi nose jarke crvene i roze boje. Ovi naši fini, oni su dobili tu finu zemljanu paletu boja, za svaki slučaj da se lakše prepoznamo.

Tu na scenu stupate vi i birate je l’ ste muško il’ ste žensko (samo dva izbora, stvarno Ubi, od vas prvih očekujem da mi dozvolite da igram kao transsvemirski intergalaktički modulator ako se identifikujem tako). Birate naravno, (zadržaću se na domaćoj varijanti slenga same igre) koje gilje furate, i kakvu šulju nosite. Dočekuju vas dve negostoljubive, i ničim izazvanim besne devojke, koje vam poručuju „tebra, il’ si s’ nama il’ si protiv nas tebra“, a vi pošto ste dobar i niste zao (kao njih dve i 90% populacije okruga Hope), krećete u obnovu vašeg novog mesta prebivališta, tako lepo nazvanog Prosperity… tebra.

Iz Prosperiteta, lagano osvajate teritoriju, mic po mic, misiju po misiju, malo glavnih misija, nešto sporednih, i naravno, gomila usputnih, koje vam daju resurse da budžite vašu bazu, a samim tim i vaša oružja, vaš health, vaš vozni park, i slično. Sad ozbiljno, to i nije tako loše zamišljeno, osim ako ne želite da malkice brže prođete kroz igru. Ako kojim slučajem to želite, moraćete ozbiljno da se pozabavite osvajanjem svih baza po mapi, pa čak i više puta. Vidite, glavni resurs u igri koji se koristi za unapređenja je ethanol (iliti narodski rečeno alkohol), a on je dostupan samo ako igrate te sporedne stvarčice i vrlo retko se dobija kroz glavnu kampanju. A igra vam u dva navrata, kroz dve glavne misije, daje do znanja, da se baza mora nadograditi i poboljšati, i da glavna misija mora da sačeka.

Samim tim, tih 10-ak sati koje nudi kampanja je u stvari dosta manje, jer dobar period toga ćete provoditi baveći se tekućim „menadžerskim“ problemima. A te stvari jesu stvarno definicija ludila, jer ćete morati, hteli ne hteli, da oslobodite svaku bazu, mada kao što rekoh, to nije ni neočekivano, znao sam sa kim imam posla kad sam prihvatio da radim ovu recenziju.

Da ne spominjemo to, da ako slučajno nećete da to radite, ima opcija i za vas. Ima bajo moj lepo mikrostransakcije u igri (singlplejer igri!), pa ako ’oćeš malo alkohola, eto ga tu je, na dugme od tebe, samo da ti prođe kreditna kartica. Hoćeš možda i ona najjača oružja, imamo rešenje i za to (pogađate, rešenje je isto). Da li oni stvarno misle da će tako nešto da se primi i da na reskinovanu mapu igre koju prodaju za tu cenu uzimaju još para kroz „sitniš“?  A da se to ne spomene? Pa ne prodajte vi mobilne ili besplatne igre, već veoma skup proizvod.

Spomenuh mapu gore, koja, moram da priznam, deluje dosta ispranije od petog dela. Bez obzira na kolorit, svet nekako nije dovoljno detaljan, likovi su manje realni i generalno produkcijski igra izgleda za klasu niže od poslednjeg zvaničnog nastavaka. Jedino u čemu taj svet ne manjka je u količini stvari koje možete da radite, ali to je adut svake UbiSoft igre.

Možda čitate sad ovaj tekst i gledate u onu ocenu ispod i nešto vam se ne slaže. Evo, doći ćemo i dotle… Znate šta se ne slaže? Gejmplej. Koliko god ja hejtovao likove, okruženje, mikrotransakcije, priču, mikromenadžement, isto toliko mi je bilo zabavno da se igram u njemu. Moram da priznam, mada jesam naivčina kada je u pitanju FPS žanr, prosto mi je bilo zanimljivo da vidim kako ću da osvojim bazu, koja ću oružja da nosim, koje ću perkove da kupim, koga ću da vodim kao saborca. Možete da povedete i drugara umesto AI-a, pa eto prilike i za malo co-op druženja. Jednostavno, non-stop se nešto dešava, možda krenete na misiju, ali usput vidite cargo drop, pa ga ukradete od Highwaymen drugara, pa dok se povlačite u šumu, napadne vas mutirani bizon, i dok si reko keks, eto vas na nekoj lokaciji na kojoj skupljate neke dodatne resurse, i pokušavate da otkrijete tajnu vezanu za to mesto.

Osećaj pucanja je uglavnom na visokom nivou i prosto će vam biti lepo dok se budete ganjali sa svojim neprijateljima. Pored klasičnih oružja u svojim stealth ili bučnim varijantama, ima i nekih post-apokaliptičnih kreacija, pa će vam biti prosto žao što ne možete da nosite više od 4 komada. Generalno, ova igra radi toliko stvari loše, ali onu najbitniju radi dobro, i ima zapravo jako zabavan gejmplej, naravno pod uslovom da ste fan pucačina iz prvog lica.

Za kraj, ako ste voleli neke likove iz petice, sve su prilike da će oni najbitniji biti tu i dalje. Čak ćete saznati i nešto više o tome šta se desilo sa Džozefom Sidom (Jospeh Seed), jer kao što rekosmo već, UbiSoftu uglavnom ide od ruke kreiranje prepoznatljivih negativaca i prosto bi bila šteta da neko ko je izazvao takve poremećaje u svetu ne bude deo New Dawn.

E sad, da li vi da budete deo New Dawn? Ako vas i dalje svrbi taj Far Cry, ako biste još slične akcije kao ranije, ako vam nije dosadilo akcijanje po UbiSoft otvorenim svetovima, onda da. Možda ne po ovoj ceni trenutno, ali svakako nije loša razbibriga za isključivanje mozga. Ako sa druge strane, od igara očekujete nešto više ili nešto novo, New Dawn slobodno zaobiđite bez trunke osvrtanja. Ja u ovoj igri ne vidim kvalitet ni u jednom polju osim na polju zabave, ali na kraju, ponekad se sve svodi da odmorite glavu i palite i žarite po post-nuklearnoj livadi punoj ljubičica.

AUTOR: Vladimir Pantelić

Igru za potrebe opisa ustupio UbiSoft/CD Media