Da se ne lažemo, “hajpovanje” je jako opasna rabota. Od prekomerno željnog iščekivanja izlaska neke igre, možete nesvesno sebe ubediti da je u pitanju kvalitetniji naslov nego što to zaista jeste. Ali ona kvarnija nuspojava, ogleda se u razočarenju epskih razmera. Kada igru idealizujete pre njenog izlaska, a nakon što konačno zgrabite kontroler u ruke, shvatite da nije trebalo da verujete našminkanim trejlerima.
Kako se boriti protiv ovog zlokobnog sindroma koji preti da uništi sva naivna srca dobrodušnih gejmera? Jednostavno. Bavite se igračkim novinarstvom! Igračko novinarstvo razvija objektivnost, nepristrasnost i treći oblik svesti koji hladne glave može odmah da proceni da li će neka igra valjati ili joj se ne vredi radovati.
A kako sam se samo radovao ovoj izdaji od igre! Kako sam dopustio da pristrasnost ispliva i zamađija moje profesionalne instinkte. Da verujem da na svet dolazi novi oblik interaktivne zabave kao obećana zemlja za sve ljubitelje kultnih anime ostvarenja. Milane, sramoto od novinara!
Ili bih barem ovo sve rekao da ipak nisam željno zgrabio gejmped, naoružan ogromnom dozom objektivnosti – tog prvog novinarskog oruđa kojim glanca svoju profesionalnu karoseriju. Jump Force je u rukama ovog anime zaljubljenika bio jedan pravi iskustveni vodopad, od momenta kada sam igru zaigrao pa sve do nastanka ovog teksta. Zato, dopustite mi da u istom maniru sa vama podelim stihiju utisaka – korak po korak.
Već pri samom pokretanju igre, dočekao me je neverovatno dug ekran za učitavanje. Mislim da toliko dugo nisam čekao na ulazak u igru još od vremena Postala 2 na mom davno krepalom Pentijumu 3. Što je najgore, ovo nije jedino dugo učitavanje u igri, već su ona jako učestala – i strašno iritantna. Da se razumemo, sve ono na PS4.
No, koga briga za učitavanje kada konačni sadržaj učini da svi u nervozi pogrickani nokti instant izrastu, zar ne? Gotovo da sam smeo ovo da izjavim, ali mi je sve pokvarila činjenica da međuscene ne mogu da se preskoče. Svaki delić priče morate da ispratite, nakon što sačekate večnost da se učita, pa da se onda učita i povratak u igru. Ne, stvarno, ne mari. Samo neka je konačna igra dobra.
Nakon kreacije karaktera koja ne pruža bog zna koliko mogućnosti, ali opet dovoljno opcija da bi svaki anime ljubitelj mogao nesputano da navuče osmeh preko lica, upadamo pravo u “hub world”, odnosno na lokaciju gde se “sve dešava”.
U pitanju je simpatično dizajniran svet sa nekolicinom tematski dočaranih lokacija. Tu je luka u kojoj se nalazi tim One Piece karaktera, nindža oblast za Naruto likove i naravno nekolicina prepoznatljivih kućica u kraju posvećenom Dragon Ball univerzumu. Naravno, sve ovo objedinjuje priča o spajanju Jump univerzuma, gde se okupljaju svi čuveni anime karakteri koji svoje poreklo vuku iz legendarnog “Shonen Jump” japanskog strip-časopisa.
Ono što sam prvo primetio, ali na neki način i očekivao, jesu užasno smešne animacije pokreta likova. Dok hodate, animacija izgleda kao da je lik tek dobio noge pa još uči kako da ih koristi. A trčanje deluje poput jutarnjeg džoginga aristokratske žirafe. Ne, zaista, rečima nije moguće na bolji način opisati tu nenamernu komediju, osim upravo tim sledom reči: džoging – aristokratska – žirafa.
Celom šašavom utisku šetanja po bazi doprinosi povremen pad frejmrejta i kulerska muzika koja svira u pozadini. Ništa slađe od te ušuškavajuće melodije za liftove, koju možete pronaći samo u hab svetovima japanskih igara. Čim je čujem, imam utisak da mogu da prolazim kroz objekte, kao Koperfild koji je ugasio koliziju nekom iskonskom komandom iz konzole.
Ne, nekada su potrebne zaista jake mentalne pripreme kako bi se čovek upustio u neka od ovih nadrealnih atmosferičnih iskustava, koja samo japanska igra može da priredi. Ali svako ko je ikada igrao bilo šta slično, zna da to nije ono gde leži akcenat igre. Gejmplej glavnog moda je jedino što se računa i hajdemo malo i o tome!
Naravno, pre svake borbe, birate karaktera i to tri komada. Meni sa izborom nije pregledan, jer bukvalno skrolujete kroz dostupne likove umesto da ih imate predstavljene u kvadratićima, kako to većina borilačkih igara još od nastanka vremena radi. Ali dobro, zašto prosto kad može komplikovano.
Borba počinje i ja već znam sve komande i sve poteze. Ne zato što sam igrački genije (mada ni to nije odmoglo, moram skromno priznati) već zato što su kontrole krajnje jednostavne. Dva dugmeta su udarci kojima pravite komboe najprostijim pritiskanjem, jedno dugme je hvatanje protivnika, drugo je skok, treće je blok, četvrto punjenje energije za napade, peto menjanje borca, a šesto instant bežanje iz škripca. I to je to, vrlo jednostavno, zar ne?
U tome i jeste poenta, jer Jump Force je jedna od onih borilačkih igara koje ne nastoje tome da budu previše ozbiljne niti materijal za profesionalna takmičenja. Kod ovakvih igara, poenta je u tome da bilo ko može odmah da zaigra, čak i ako igru igra po prvi put u životu. Mehanika je duboka samo ukoliko se posvetite njenom izučavanju i brušenju sopstvenih refleksa.
Svaki od likova, na raspolaganju ima tri prepoznatljiva specijalna napada, kao i četvrti – najjači, koji se otključava kada vam se “awakening” skala napuni barem do pola. Ova skala se puni isključivo dok primate udarce, stoga može da pruži mogućnost da poslednjim atomima energije uzvratite jakim napadom ili bacite lika u “probuđenu” formu u kom su napadi jači.
Broj napada nije naročito velik, pogotovo ako u obzir uzmemo činjenicu da su u pitanju anime likovi čiji su raznovrsni napadi “hleb nasušni”. Ovo je na neki način propuštena prilika kojoj se i može progledati kroz prste, jer broj različitih karaktera je poprilično velik. Al,i ono što nije najsrećniji element, jeste činjenica da likovi u borbi dele jednu energiju umesto da svaki ima svoju.
Ovo automatski ubija i mogućnost kooperativnog igranja, tako da ne možete dati drugaru džojstik u ruke da vam se pridruži u borbi protiv drugih igrača. Osuđeni ste na igranje sa tri lika koji odaju utisak jednog. Jednog sa tri seta različitih poteza, jel te…
U suštini, Jump Force je igra o kojoj je teško pričati na način kojim se ističu njene vrline. Mnogo je lakše govoriti o tome šta je trebalo da bude drugačije i bolje. No, govoriti na ovaj način, nepravedno stvara sliku kako je Jump Force jedna užasna igra u kojoj ništa ne valja. Ali nije tako! Borbe su beskrajno zabavne kada igrate u društvu, efekti i nivoi izuzetno lepi, a broj igrivih karaktera odličan.
Samo, nisam ja kriv što igra siromašno koristi ceo “Shonen Jump” univerzum, pa stavlja po pet likova iz jednog serijala dok mnoge druge u potpunosti ignoriše. Što je priča ispričana gomilom siromašnih animacija koje njenu i ovako predvidivu prirodu čine još težom za gutanje. Što je grafički stil okrenut realizmu, a anime likovi su u pitanju, pa kad vidite neke od njih spopadne vas jeza kao da ste videli Homera Simpsona u supermarketu. Pravog Homera Simpsona, sa sve kožom mojom ili vašom!
Tako se kompletan Jump Force vodopad utisaka pretvara u jedan kovitlac koji vam ne da mira, kao tuš koji loše meša toplu i hladnu vodu, pa vas malo hladi a malo šuri bez pardona. Pa na kraju nekako, i nakon pomalo uvećanih nadanja, dobijamo upravo ono što smo i očekivali poučeni iskustvom – jednu veoma zabavnu igru koja jedva i da koristi svoje potencijale.
Ukoliko niste ljubitelj anime serijala koji se ovde pojavljuju, teško da ćete imati šta da tražite u dragoj nam igri. Ali ukoliko jeste odrastali uz Zmajevu Kuglu ili Naruta, ili ste prosto neko ko je zavoleo Bleach kad god da se sa njim u životu sreo, pa ljubav dalje proširio na One Piece ili nešto peto… Nema sumnje da ćete ovde moći da pronađete gomilu dobrog sadržaja, a sve ono što ne valja prosto da filtrirate, kao da ne postoji.
Jump Force je igra starog recepta. Bilo je više ovakvih naslova u prošlosti, ali ovaj put umesto da se gradi na iskustvu, dobili smo nekoliko koraka napred, ali možda isti broj i nazad. Ukoliko znate šta tražite i ova igra vam deluje zanimljivo, nemate nikakav razlog da je preskočite. Onlajn igranje funkcioniše nadprosečno dobro i samo izvolite! Jer ovo je više od borbe između anime univerzuma. Ovo je borba između loših animacija i sjajnih efekata. Između ogromnog izbora likova i krajnje neprikladnog vizuelnog stila.
Jump Force je toplo-hladni tuš nakon kog mi je potreban hladan tuš kako bih mogao da se vratim svemu onome što je toplo u vezi njega. Uostalom, to je sve što za sada imamo na meniju. Jedan prvoklasni recept i jednog pospanog kuvara koji je pomešao začine. Pa, prijatno!
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupio Bandai Namco/Computerland
Jump Force
Za:
- Jako zabavan multiplejer.
- Prelepi nivoi i efekti.
- Odličan dizajn,
Protiv:
- Plejada trapavih animacija.
- Neprikladno realističan stil.
- Preduga učitavanja i odugovlačenja.
