Prošlo je 13 godina, a kao da je juče bilo. Pođe tako moj mali gnom (sram da vas bude, ako imate neke grešne misli) iz Coldridge Valley-a, što je tada bila startna zona koju su delili gnomovi i patuljci, da odbrani bespomoćni svet od najezde koječega i kojekoga. Koldridž uvala je idealno mesto za odrastanje malog gnoma, prepuno divljih svinjica i musavih troggova. Naravno, pre nego što sam krenuo u sveti rat protiv svih koji iznad glave nisu imali žute znakove interpunkcije, detaljno sam se informisao o svemu (kako sam bio naivan) što me eventualno čeka. Internet tada nije bio baš nešto u poređenju sa ovim danas. Ali svakako se moglo štošta zanimljivo i korisno ičeprkati. Naravno, još od pre sam bio upoznat sa „svetom u kome se rat pravi“ a i tadašnji game manual je bio poprilično deblji od ovog danas. Ipak džaba sve, ništa me nije u potpunosti moglo pripremiti na ono što me je čekalo „behind the gates of mighty kingdoms“. Danas kada pričam o tim prvim koracima u WoW-u, ortaci me gotovo bez izuzetka pitaju „zašto gnome“… Odgovor je lagan, preslatki su (da, igram ženskog gnoma) i dovoljno mali. To što sam mali rastom, nebrojeno puta me je spasilo u BG-ovima. Jednostavno, mnogo je lakše targetovati visoke likove, nego gnomića koji nestaje u visokoj travi Arathi Basina.
Ali da se vratimo na početke. Suze mi krenu na oči kada se setim uvodne naracije, opisa stanja gnomovske nacije i laganog približavanja kamere mom avataru. Ništa, ali baš ništa ne može da zameni taj trenutak i tu dozu iščekivanja i uzbuđenja pre nego što se otisneš u nepoznato, pre nego što kreneš u avanturu. A avantura je… Teška za opisati. Uvodni zadaci koje sam dobijao su bili prilično obični- donesi 10 svinjskih jetri ili 6 pari troggovskih ušiju. Ništa specijalno, ali dovoljno imerzivno za početak. Početak u kome niko od tebe ne očekuje previše. Tek toliko da zaslužiš svoje mesto i daš neki doprinos. Muvanje po startnoj zoni nije nužno trajalo dugo, pogotovo ne iz današnje perspektive, ali tada je sve bilo drugačije. Drugačije se levelovalo, drugačije se ponašalo. Čak smo se i trudili da se što bolje upoznamo sa nekim mestom pre nego što odemo dalje. Prvih 10 nivoa nije proletelo, trajalo je. Noobovalo se, učilo se. Pitali smo se šta je šta i kako se to koristi. Kao iskusni veteran Koldridža, posle desetog nivoa otisnuo sam se dalje. I nekako u tom trenutku osetio sam se kao Frodo i njegova dva drugara kada prvi put napuste granice okruga. O da, sada je sve veće i sve više stvari hoće da te ubiju.
Tu se srećem sa prvim većim naseljem, izučavam profesije i polako počinjem da učim i ekonomski aspekt ove igre. A pare su tada bile jako vredne, zlatnik je bio veliki kao kuća, pogotovo nama koji smo vukli demone sa sobom. Da, ja sam warlock i morao sam da kupujem magije i za svoje ljubimce. Negde između desetog i sedamnaestog nivoa odlučio sam da prvi put odem do tada meni najbližeg i najvećeg glavnog grada. Ironforge, masivni kameni grad uklesan u planinu sa dugačkom i krivudavom rampom koja se penjala do glavne kapije, izgledao je veličanstveno i dominirao okolinom. Kako sam lagano trčkarao uz strmu rampu, on je izgledao sve veći i veći. Prosto je oduzimao dah. Na samom ulazu stoji veličanstvena statua kralja patuljaka, koji kao da sa uzdignutim rukama i isukanim oružjem poziva nezvane goste na borbu za koju zna da će dobiti. Kada sam napokon ušao u grad, na momenat sam se izgubio. Lagano sam se kretao levo-desno, izučavajući mapu i pokušavajući da shvatim gde treba da predam raport, a gde se nalazi moj class trener. Osim toga, interesovalo me je da saznam i gde se nalazi aukcijska kuća i na kom principu radi, šta je svrha banke, kao i kako da počnem da pravim zavoje. Naravno, kao gnomu bitno mi je bilo da nađem i vođu moje frakcije i da vidim koliko je viši od mene, pošto ga zovu „high tinker“. Malo je reći da sam se razočarao kada sam shvatio da smo iste visine. Mislim da sam dobrih par sati proveo njuškajući okolo i razgledajući sve što je moglo da mi bude zanimljivo. To je moj prvi susret sa većom grupacijom igrača na jednom mestu, kao i prvi susret sa trejd četom. Ah, Barrens čet je legendaran, ali i prve komunikacije na trejdu su bile stvarno sjajne i prosto nezaboravne. Ta komunikacija je prosto odavala utisak da smo svi u istom sosu i da samo zajedno možemo da postanemo relevantni i da nešto postignemo. Tada nismo znali šta nam je tačno cilj. Nije ni Blizzard… A to je možda najbolje od svega… (nastaviće se)
