REVIEW: The Legend of Zelda: Link’s Awakening

Jednom prilikom je moj stariji sin Mario pitao: “Tata, zašto se moj brat zove Link?” U redu, dobro, ovo nije istina. Samo sam, eto, hteo već u prvim redovima da naglasim kako prokleto mnogo volim Zelda serijal!

Zato vam je sigurno jasno da kada sam prvi put ugledao najavu za rimejk jednog od najneobičnijih Zelda naslova, koji datira još iz devedesetih godina prošlog veka, ni jedan plafon nije bio dovoljno visok da ga moja glava izbegne u skoku radosti. Dobro, nije kao da instant euforija ne nastupa kada se najavi bilo koji naslov ovog serijala, ali rimejk nečega što je bilo sjajno još na GameBoy (Color) platformi, a sada stiže na aktuelni Switch, posebno su radosne vesti.

Priča, ovoga puta, ne prati nikakvo spašavanje princeze, niti borbu protiv iskonskog zla, već Linka u njegovim naporima da napusti misteriozno ostrvo Koholint, na koje je dospeo nakon brodoloma. Čini se da jedini način za tako nešto leži u buđenju Ribe Vetra (Wind Fish), koju može probuditi samo pesma odsvirana putem osam skrivenih instrumenata. Interesantna postavka? Ne koliko i dalji razvoj događaja, koji je toliko dražesno apstraktan, da teško da vas neće u potpunosti omađijati.

Gejmplej se izvodi iz ptičje perspektive, baš kao i original. Akcija je, kako se i očekuje od ovakvog Zelda naslova – brza, jednostavna i zarazna. Na Gejmboju, akcija je bila ograničena na dva dostupna dugmeta, pa ste morali da žonglirate sa opremom koju ste želeli da vam bude dostupna u svakom trenutku. Ovde je to znatno olakšano, jer su štit, mač i Pegasus čizme, tri najviše korišćene stvari, sada predefinisane na tri dugmeta Switch konzole, dok u dosadašnja dva proizvoljna slota sada možete staviti nešto drugo po želji.

Gejmplej možda nije pretrpeo drastično promenjen, ali svakako je doživeo izuzetno dobrodošla poboljšanja. Kamera sada aktivno prati dešavanja, umesto da se statično smenjuje po predefinisanim lokacijama. Dobro, nekolicina povremenih Super Mario skrolujućih deonica, sada su možda još čudnije, jer deluju kao da su pravljene u Little Big Planet level editoru. No, ipak, kompletan element igrivosti upravo pruža osećaj onoga što jeste – modernizovana Game Boy igra koja je zadržala identičan stari duh.

Ono što jeste pretrpelo drastičnu promenu, svakako je grafika koja je jednostavno preslatka. Kompletan svet izgleda kao da ste baštu napunili igračkama sa tematikom serijala, pa sve do najsitnijih detalja uredili duhom pravog Zelda fanatika. Paleta boja je nepogrešiva, dizajn karaktera neodoljivo šarmantan, efekti fantastični, a detalji sveta udišu duh u njega hirurškom preciznošću. Prosto rečeno – igra je vizuelna poslastica, naročito ukoliko volite manje ozbiljan dizajn kada je Zelda u pitanju.

Muzika nikako ne zaostaje, pa i pored toga što povremeno ume da zazvuči velelepno i ispunjavajuće, istovremeno ne beži od svojih korena. Prepoznatljiv fazon Game Boy zvučne podloge, uvlačiće svoje prste u audio pratnju toliko suptilno, da ćete sami sebe uhvatiti kako se smeškate. Pod uslovom da ste odrastali uz Game Boy, jelte…

Sa tehničke strane, postoji nekoliko neobičnosti koje se naročito tiču frejmrejta, koji ponekad ume osetno da opadne. Ovo se najčešće dešava kada uđete u novu oblast i na ekranu se pojavi tekstualna poruka sa nazivom vaše trenutne lokacije. Usporavanja se događaju i kada je na ekranu previše protivnika, ali ovo nije toliko čest slučaj, i ukoliko niste cepidlaka, uvidećete da igra uglavnom radi dovoljno tečno da uopšte ne utiče na celokupno iskustvo.

I dok igra radi neznatno bolje dok je igrate na televizoru, u prenosivom modu sam primetio da se baterija prazni nešto brže nego inače. Možda je u pitanju gubljenje pojma o vremenu dok se igra Zelda, ali svakako obratite pažnju na to i imajte spreman punjač pri ruci, za slučaj da baterija pripreti da prekine zarazno avanturisanje iz svojih sebičnih… baterijskih razloga.

Bagovi su sa druge strane izuzetno retki, ali ne i u potpunosti odsutni. Ali u celini, igra sa tehničke strane nema ozbiljnih problema. Barem ne toliko ozbiljnih da će bilo kog zaljubljenika sprečiti u tome da uživa u igranju.

Kao možda najveći problem sa kojim sam se lično susreo, jeste to što sam igru konstantno poredio sa jednim od najboljih Zelda naslova – Link Between Worlds. Ta igra nije bila običan rimejk, već svojevrsni nastavak kultne igre sa Super Nintenda. Imala je sličan, ali mnogo dublji gejmplej, raznovrsniji sadržaj, dublju naraciju… Ali, Link’s Awakening nije želeo da ide na tu stranu.

Ovo je igra koja predstavlja zategnuto (i svakako grafički vaskrsnuto) izdanje kultnog klasika sa jedne od prvih prenosivih konzola. Nije u pitanju nikakva revolucija igračke industrije, žanra, pa ni ovog serijala. Ali je svakako jedan preslatki, zabavni, jednostavni naslov kultne franšize, koji i te kako odiše njenim prepoznatljivim, čarobnim duhom.

Od siline utisaka i brige da vam što bliže približim najnoviji Zelda naslov, zaboravio sam da kažem ponešto o težini same igre. Ukoliko ne odaberete “Hero mode”, opciju gde je igra nekoliko puta teža, jer protivnici duplo jače udaraju, a srca za dopunjavanje života se ne mogu pronaći u “divljini”, igra će uglavnom biti veoma laka.

Prva tamnica gotovo da ne pruža nikakav izazov, a većina glavnih (boss) borbi nije ništa više inovativnija od svojih Game Boy originala. Međutim, nivoi polako postaju teži, čak do te mere da sam poslednju tamnicu igrao skoro tri sata, samo jer sam tvrdoglavo odbijao da zastanem i razmislim, pa umesto toga zujao na sve strane kao muva bez glave. Jer izazov će pronaći svako ko nije dovoljno mudar da ga izbegne.

I za sam kraj, kao jedan od glavnih marketinških elemenata za prodaju igre, imamo kreiranje sopstvenih nivoa. Jedan od likova u igri nudi mogućnost da stvara “kvadrate”, odnosno sobe tamnice koje proizvoljno možete poređati na mapi, koju nakon toga možete da pokušate i da pređete. Ove mape se mogu sačuvati na Amibo figure (neke od figura sa sobom donose i svoje mape) pa i poneti sa sobom recimo do drugara, kome biste voleli da zadate lično pravljeni izazov.

Problem sa ovim nivoima leži u tome što ni jedna od soba nije kreacija igrača, već samo njihov raspored i redosled. Ovo suštinski još uvek daleko leži od nekog Zelda Makera, koji ćemo, nadam se, ugledati jednog dana. Ali, jeste svojevrsna inovacija, koja vam može okupirati pažnju na nekoliko sati.

Link’s Awakening je divan naslov! Kompletno retro iskustvo, spakovano u šarmantan dizajn i živopisan grafički prikaz, nešto je što ni jedan ljubitelj serijala ne bi smeo da dopusti sebi da propusti. Istina, moglo je sve biti veće, kompleksnije… bolje. Ali ova igra nije stremila tome da širi svoje granice, već da vas ponovo uvuče među njih i demonstrira – šta to jednostavnost i prepoznatljiv duh umeju da prirede onima koji znaju da ih cene.

Topla preporuka i poziv na buđenje! A Wind Fish slobodno može još malo da odspava…

AUTOR: Milan Živoković

Igru za potrebe opisa ustupio Nintendo/CD Media