Kada pred vas iskoči maleni i simpatični, okrugli i ružičasti protagonista skrolujućeg platformera, a da nije u pitanju legendarni Kirbi, automatski se osećate prevareno. U pitanju je čak tolika izdaja, da razvojni tim ne može oprati ni Dunav ni Savke (pozdrav uredniku Saviću koji mi je podvalio kukavičje jaje). Dobro de, šalim se malo jer, nije kao da Whipseey nema baš ništa da ponudi…
Igra je, kao što rekoh platforma, koja vizuelno ne samo da podseća na Kirby serijal, sa sve ljupkim likovima i paletom boja, već svojim retro raspoređenim pikselima donosi baš sve ono najlepše iz osmobitne ere video igara. Grafički, igra nesumnjivo udara u naša nostalgična srca i na tome joj se ne može zameriti, jer izgleda zaista odlično.
Ovo je veoma prosta igra. I ne, protagonista ne psuje kao kočijaš, već nema nikakvu posebnu dubinu po pitanju gejmpleja. Whipseey ima svega dve komande i tri poteza, a to su skok, helikoptersko sletanje duplim pritiskom skoka i udarac bičem. Nema baš neke duboke misterije po pitanju porekla njegovog imena, zar ne?
I dok većinu protivnika možete onesposobiti skokom na njihovu glavu, bič je oruđe koje ćete najviše koristiti. Možda ne psuje kao kočijaš, ali svakako šiba kao najgrđi od najgrđih. Bilo da ka vama lete protivnici ili projektili, nema te prepreke koju Whipseey neće neutralisati u stilu Indijane Džonsa. Malog, ružičastog… Indijane Džonsa. Ali Džonsa ništa manje!
Zapravo, dok sam se njihao preko ambisa na ubitačnom biču, razmišljao sam o tome kako Vipsi Džons uopšte nije loša igra. A onda sam došao do trećeg nivoa i težina je poskočila kao teledirigovano koplje koje juri bizona. Totalno vrtoglavo i besmisleno! I to ne u smislu dobro i pametno dizajniranih nivoa, već baš naprotiv. Neki skokovi su od mene iziskivali da probudim davno zamrle instinkte veteranskog platformiste, pa ni to nije bilo dovoljno.
Kroz pet nivoa, očekuje vas pet različitih vizuelnih motiva u kojima ćete sigurno uživati. Da, dobro ste pročitali – pet nivoa. Ukoliko ste iole veštiji, za prelazak kompletne igre vam neće biti potrebno više od sat vremena. Na kraju svakog od nivoa, očekuje vas gazda. I dok je možda par njih interesantno osmišljeno, na ostalima je definitivno trebalo uložiti još malo vremena, jer pali su kao sveće pod moćnim Vipsi bičem.
Svaki nivo krećete sa pet života. A od palih protivnika, skupljate dragulje. Ukoliko skupite stotinu dragulja, dobijate bonus život. Čemu bonus život? Prosto. Ako poginete, a ostali ste bez dodatnih života, krećete nivo ispočetka. A nakon pet uzastopnih, jeftinih smrti, jer je plafon baš na tom mestu bio prenisko, neće vam uopšte biti do smejanja kada se nađete opet na početku. Igra tu objavljuje rat, a vi se malo naoštrite, pređete je u cugu i vratite se na glavni meni gde vas ne čeka ništa novo. Uh, što mrzim kada se to dogodi.
Dok igra poseduje jako lepe nivoe i (gotovo ukraden) simpatični dizajn likova, pa i dosta retro vibracija po pitanju gejmpleja, neke od loše dizajniranih deonica nivoa kao i činjenica da je igru moguće preći i za pola sata ukoliko se baš nameračite, ne ostavlja mnogo prostora za preporuke.
Nabavite igru ukoliko vam je potrebno nešto samo za danas, u vožnji od kuće do posla. Posle toga, koliko god bila simpatična, teško da ćete se uskoro vratiti bezdušnom bičevanju simpatičnih stvorenja. Ne, ozbiljno, i Kirbi koji ih proždire i pretvara u zvezde, deluje milostivije naspram Vipsi Džonsa. Kad malo bolje razmislim, i pet nivoa je na neki način bilo sasvim dovoljno.
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupio Blowfish Studios
Whipseey and the Lost Atlas
Za:
- Primer odličnog pixel arta.
- Jednostavne kontrole brzog odziva.
- Odlična retro muzička podloga.
Protiv:
- Prekratko.
- Loš i pretežak dizajn nekih deonica.
