Čini mi se da retko kad imam dovoljno materijala da uporedim igru koju sam dobila da opišem sa nekim prethodnim igrama. Ma koliko dugo čovek igrao i imao široku lepezu odigranih igara, naprosto je nemoguće postići sve. Srećom, ovaj put sam dobila igru koja neodoljivo podseća na fenomenalni Portal, koji sam pak stigla da odigram.
U The Sojourn ste odmah na početku postavljeni u neki prolaz, bez razjašnjenja šta treba da radite i gde idete. Pravo da vam kažem, isprva sam mislila da se nešto pokvarilo u igri dok nisam primetila da pomeranjem kamere zapravo mogu da vidim prolaz. A kad sam uspela da se osevapim, naletela sam na vizuelno zapanjujući svet, koji sam jedva čekala da istražim.
Vizuelno je igra stvarno odlično urađena, vi hodate kroz nivoe i godišnja doba koji su prelepo animirani, gledate velelepne građevine i ruševine koje se oko vas formiraju, a blokovi tih građevina se slažu kao u snu. Sve naznačava da je svet u kojem vi boravite (značenje reči „sojourn“ na engleskom je boravak) zapravo metafizički svet. Svet nudi različita područja i strukture koji prestavljaju putovanje kroz život. Pa, pošto se nalazite u metafizičkom svetu koji predstavlja život, vi zapravo hodite kroz svet svetlosti i svet senke.
I ove senke su veliki deo mehaničkog dela rešavanja nivoa, jer vi na određene načine možete da uđete u taj svet senki, da koristite njegovu moć da pokrećete određene stvari, aktivirate neke druge ili naprosto prolazite kroz svet senki i prelazite nemoguće provalije. Naravno nije sve tako lako i „svetlo“ u svetu senki, jer i on donosi neke svoje prepreke koje ne postoje u svetlom svetu. Stoga se većina zagonetki rešava kombinovanjem ta dva sveta, koji se nadopunjavaju. Mogli su igru da nazovu i Jin jang iskreno, sasvim bi lepo odgovarao naziv, tako je očigledan.
The Sojourn ima toliko delova koje treba postaviti, okrenuti, zasvirati ili naprosto ostaviti na miru, da se ponekad osećate kao veliki pokretač i strateg nekog sveta. Sve ove elemente koje morate namestiti igra dodaje kroz nivoe i vreme, tako da niste odmah bačeni u vatru, već polako gradite svoje znanje i umeće u igri. Par nivoa uglavnom bude posvećeno učenju nove mogućnosti tako da dok pređete na nešto novo, vi postanete majstor u novom delu mehanike same igre. I to stvarno pomaže svemu jer u nekom momentu vam sine „čemu to služi“ i kako funkcioniše, tako da i teži nivoi, posle par pokušaja se nekako slože. U svakom slučaju, posle par nivoa, uvek možete da očekujete neko sledeće iznenađenje, u vidu nove sposobnosti ili dela mehanike.
Ceo ovaj svet mnogo podseća na Portal, jer je svaki nivo zaseban poput Portalovih nivoa, a takođe, nivoi zahtevaju da s vremena na vreme zastanete, vratite se unazad i pogledate kako se sve to zajedno uklapa i čemu vodi. Ponekad je rešenje nivoa vrlo zadovoljavajuće, tako da vam dođe da se klonirate, da biste mogli sami sebe da potapšete po ramenu, jer ste o baš tako pametni, dok na ponekom nivou bi taj isti klon imao zadatak da vas klepi po tintari, jer ni za šta nije. Šta god bio zadatak vaše kopije, igra vam oboma uglavnom neće biti dosadna dok rešavate problematiku nivoa u kojem se nalazite.
Većina nivoa imaju i bonus, izazov koji se pojavljuje iznenada kada rešite osnovni zadatak. Vi možete da da izađete iz nivoa kada postignete primarni cilj i da ne uzmete taj bonus. Češće bonusi budu teži od osnovnog cilja nivoa, ali osim skupljanja zlatnih svitaka koji se nalaze na pijedestalu, i kojih ima 46, vi u suštini ne dobijate neko preterano zadovoljenje. Ti svici su na nivou kolačića sreće, koje možete uzeti u kineskom restoranu, a to više ni naivnima nije zanimljivo. A i skupljanje tih svitaka ne menja ništa, ne dodaje niti oduzima. Ako odlučite da se ne mučite sa svicima, već da preskočite neki, po dobar deo njih ćete se moći vratiti, ali po neke nećete. Tako da i sa te strane, igra ne daje podsticaj da se vratite i ponovo odigrate neke nivoe.
Ono gde igra ne uspeva da dopre do nivoa genijalnosti Portala, jeste njena priča, koja je tu postavljena samo u naznakama, i u suštini vas nimalo ne uvlači u svet Sojourna. Između nivoa postoji priča koja je samo implicirana. Ne postoje ljudi ili bića s kojima ćete se sretati, nailazićete na statute koje će vam pričati tu priču i par užarenih kugli koje će iza sebe ostavljati tragove svetlosti. Unutar nivoa, ove užarene kugle će animirati nivoe u postavku koja vas očekuje, a između nivoa, one će otelotvoriti te statue. One predstavljaju delove života od rođenja, preko detinjstva do čoveka i njegove starosti. Većina ljudskih bića u tim scenama nose poveze preko očiju, uključujući i osobu čiji život pratimo. Značenje i ideju iza ovih scena vi zapravo ne razumete uopšte, niti se igra trudi da vas uvuče u iste, što je frustrirajuće i nezadovoljavajuće, jer posle nekog vremena vas prestane biti briga da napredujete niz igru i saznate nešto više o priči koju priča.
Muzika je vrlo ujednačena i lepo se uklapa u ceo svet. Čak i muzički delovi potrebni za prelazak nivoa je ujednačen i ne iskače preterano. Tako da i tu igra ne prevaže na stranu genijalnosti, ali ni na na stranu dosade. Ovo je mirna avantura usmerena na rešavanje nivoa, usmerena na um umesto na akciju. Jedino zadovoljstvo koje ćete dobiti iz igre jeste tapšanje vašeg klona po ramenu, kada genijalno rešite neki nivo, osim toga, naracija, muzika i ideja same igre su manjkave, i ne daju nikakvo zadovoljenje. Igru preporučujem za mirna popodneva u kući, ali vam neće ostati u pamćenju poput nekih drugih sličnih igara.
AUTOR: Dragana Ličina Danojlić
Igru za potrebe opisa ustupio Iceberg Interactive
The Sojourn
Za:
- Lepa animacija.
- Intrigantna priča.
- Zanimljiva mehanika.
Protiv:
- Nepotpuna naracija.
- Bez potrebe za ponovnim igranjem.
