Review: AO Tennis 2

Share

Tweet

Share

Share

Email

AO Tennis 2 je, kao što mu ime kaže, nastavak prethodnog Australian Open International Tennisa, ovoga puta sa podrškom većeg izdavača Bigben. Prva igra je bila simpatična arkadna, mada veoma bazična i poprilično vizuelno nezgrapna papazjanija koja je većim delom prošla nezapaženo kod publike koja nije bila deo zagrižene teniske fanbaze. Nažalost, to što je Bigben preuzeo mali studio uopšte ne znači da je sledeći izdatak ovog studija unapređenje, pogotovu kada pogledate kakav je raspad bio Tennis World Tour u izdanju bivšeg Top Spin razvojnog tima.

AO Tennis nudi nekoliko tipičnih modova prisutnih u sportskim igrama, kako obične mečeve i turnire, tako i karijerni režim, nekoliko (ne)zanimljivih mini-igara, kao i online multiplejer. Od prisutnih modova, karijera je jedina doživela neku značajniju promenu, na svu sreću – u pozitivnom smeru. Bićete povremeno počašćeni tipičnim konferencijama za novinare između turnira i mečeva, sa pokojom scenom sa vašim agentom ili trenerom koji će vam saopštavati da li imate neko novo sponzorstvo ili jednostavno da pokaže vašu vitrinu sa trofejima. Osim toga, nikakva interakcija van terena se od vas neće očekivati, niti iste te interakcije imaju ikakav uticaj na vašu karijeru, pa sve ovo izgleda kao nataknuto na silu radi „prezentacije“. Vašem liku ćete unapređivati atribute trošeći novac stečen od turnira koji funkcioniše u vidu iskustvenih poena, kao i levelovanjem vašeg tenisera/ke tako što ćete sticati XP kroz mečeve i trening mini-igre. Na opštu žalost, ovaj sistem progresije ima ozbiljnih problema sa brzinom razvoja, kao i balansa sa ostalim teniserima na listi od kojih su većina osim prvih 20-tak sa liste generisani. Uprkos svemu tome, karijera ume da pruži neku zabavu, pošto je pentranje od veoma niske pozicije na listi do samog vrha i dalje zabavan proces, a sve to zahvaljujući glavnom adutu AO Tennisa 2 – velikoj modding podršci.

Naime, modding podrška je već uveliko bila prisutna u prethodnoj igri i dočekana je veoma pozitivno od strane publike, pa je ovde dato još više slobode u alatima za kreiranje sadržaja dostupnog svima. Unutar igre postoji tzv. Akademija, koja je zapravo ogromna baza kreiranih igrača, turnira, scenarija, pa čak i logoa, poznatih reketa, torbi i apsolutno svega što možete videti u autentičnim teniskim mečevima i turnirima. Sve se to može ubaciti na garderobu, veoma lepo odrađen kreator lokaliteta za turnire koji može obuhvatati dosta više od jednog stadiona, pa se i sve to može ubaciti u karijerni režim. Zajednica je dosta aktivna, pa iako modeli nisu na nivou onih koji su već u igri, sve to proširuje količinu sadržaja i dodaje na imerzivnosti sa dosta poznatih tenisera i takmičenja.

Kada govorimo o gejmpleju ovde, govorimo i o vizuelnoj prezentaciji, pošto su ovde animacije ključan deo kvalitetnog igračkog iskustva. AO Tennis 2 kao da ne zna šta želi da bude, pa nekako pokušava da bude i simulacija i arkadna igra istovremeno, što rezultira u ne baš najidealnijem proizvodu koji bi možda konačno mogao da sruši Top Spin 4 sa trona najbolje teniske igre do sada. Stadioni izgledaju pristojno, kao i modeli igrača koji su licencirani i „po difoltu“ u igri, dok su neki modovani igrači malo manje precizni, limitirani i dalje ne najboljim kreatorom likova. Nažalost, animacije ovde, iako nešto bolje od prve igre, i dalje mogu izgledati veoma čudno, pa čak i suludno na momente. U početku vam se sve može učiniti idealnim, ali kako budete igrali sve više i više poena, uočićete čudne telesne pokrete pri forhendu i bekhendu, a najviše pri igri na mreži. Da se doda šlag na tortu – gejmplej ne poboljšava stvari ponajviše zato što je skoro potpuno isti kao u poslednjem peču prethodne igre! S obzirom da je se poslednja zakrpa za AO International Tennis pojavila pre nešto više od pola godine, prosto je teško zapitati se šta je razvojni tim radio više od šest meseci.

Igra je esencijalno ista kao AO International Tennis, sa nešto sporijim gejmplejom koji pokušava da se uroni u vode simulacije, da bi sam sebe vrlo uspešno sprečavao u toj nameri potpuno neprirodnim kretanjem lopte, spin udarcima i banalno loše odrađenom igrom na mreži. Svaka radnja u igri izgleda veštačko, ali ne na neki organski dobro odrađen način kao što su to radile Virtua Tennis igre u svom najvećem talasu, već ćete imati utisak da gledate neki veoma loše odrađen sportski anime serijal. Da ne pominjemo veoma loš AI, koji je na višim nivoima apsolutno nepobediv osim ako ne koristite jedan isti potez koji će vam skoro zagarantovano doneti poen – passing udarac nakon drop shota. Ubrzo ćete shvatit da ovo nije jedina rupa u protivničkoj igri i da ćete, nezavisno od toga na kojoj težini igrate, dobijati poene na jedan ili dva ista načina. Najiritantnije u vezi svega ovoga jeste osećaj koji dobijate od svakog od ovih problema – da je svaki potez za nijansu bolje odrađen, igra bi bila apsolutno maestralna, a kada se naređa nekoliko desetina tih „nijansi“ kroz sve aspekte gejmpleja, put u propast je neminovan.

Kao što sam već pomenuo, igra poseduje i multiplejer komponentu, doduše veoma bazičnu(baš kao što je i ostatak celokupne igre) sa quick i custom match modovima, bez opcija za kreiranje turnira i sličnih zanimljivih multiplejer modova. Bagova i problema sa konekcijom u velikoj meri nema, osim problema sa povezivanjem između igrača iz različitih regiona sveta, pa su neretki slučajevi da ćete završiti u partiji sa nekim iz Severne Amerike iako se nalazite u Evropi, gde je lag neminovan. Ostatak igre nema previše bagova, oni se uglavnom svode na povremene probleme sa animacijama ili pokoju sitnicu u karijernom režimu, koje nisu nikako dostižne većih zamerki. Nažalost, to nije ni izbliza dovoljno da popravi utisak lenjosti kojom ova igra odiše, najverovatnije izbačena prerano ili na silu čisto radi promocije nadolazećeg otvorenog prvenstva Australije. U međuvremenu najbolja opcija, već poslednjih devet godina, ostaje Top Spin 4, a fanovima ostaje da čekaju neki idealniji povratak tenisa u nekoj drugoj igri, definitivno ne ovoj.