REVIEW – Final Fantasy VII Remake

OVAJ TEKST JE OBJAVLJEN U MAJSKOM BROJU PLAYA

Dugo nisam imao potrebu da se vratim u igru, odmah nakon što sam je prešao. Naročito ukoliko je u pitanju neki dugočasovni japanski RPG naslov, kom morate posvetiti bar jednu igračku nedelju, dok ostale igre čekaju po strani kao ljubomorna deca. Ali dopustite da krenem ispočetka.

U mojoj knjizi igračkih mudrolija i istorije, jedini naslov koji je bio duže i intenzivnije priželjkivan od treće epizode Half-Life dvojke, pa čak i od Duke Nukem Forever kom je bukvalno trebalo to “zauvek” da ugleda svetlost dana, bio je Final Fantasy VII. Verovatno najcenjeniji od svih delova u serijalu, u pitanju je igra koja je nesumnjivo najviše zavređivala pravo na remasterizovanje odnosno punokrvni rimejk. I to ne zato što je jedna od najboljih, već zato što je najružnije ostarila! Kako je u pitanju prvi naslov u serijalu koji je koristio 3D grafiku za modele, možete misliti koliko lepo izgleda za današnje standarde.

Na stranu što kao po pravilu, 2D igre zub vremena mnogo više štedi no njihovu trodimenzionalnu braću i sestre, Final Fantasy VII je doživeo više reizdanja i “remastera” nego što bih iz glave umeo da pobrojim. Suštinski, igru možete igrati praktično na bilo čemu. Ali čak i da igrate na računaru i čačkate sa nekim od neverovatnih modova koji su čistom magijom podigli rezoluciju prerenderovanih pozadina, koje su činile gotovo sve lokacije u igri, i dalje biste igrali jedan od najboljih i najružnijih Final Fantasy naslova svih vremena.

Nastavak u obliku filma iz 2005. godine pod nazivom “Advent Children”, koji se nastavlja na samu igru, želju fanova je još više rasplamsao. Da ne pominjem da je u pitanju jedini film koji sam u životu pogledao dva puta u jednom danu…  A prva portabilna PlayStation konzola – PSP, bila je blagoslovena spinoff naslovom pod nazivom “Crysis Core” koji je pratio dešavanja pre same sedmice, i doživeo izuzetno dobre kritike od strane publike i novinara širom sveta.

Već raspamećena baza ljubitelja originala, tražila je objašnjenje zašto niko ne želi da usliši njihove molitve, dok je prepodobni Square Enix odgovarao da je u pitanju zalogaj koji nije lako progutati. Rekreirati igru koja je bila tako velika a sastojala se iz prerenderovanih lokacija, te je preneti u trodimenzionalni prostor, nešto je za šta bi im bilo potrebno negde između 100 i 150 godina, sa skraćenim varijantama godišnjih odmora. Te da bi jeftinije bilo da nam svima organizuju kriogene komore u kojima bismo sačekali na razvoj tehnologije koja bi sa većom lakoćom mogla da iznese takvu igru, nego da se u takav pohod krene u današnje vreme.

I onda se nešto dogodilo… Nešto što su ljudi prestali da očekuju ali ne i da priželjkuju. 16. juna 2015. godine, u sklopu Sonijeve prezentacije na E3 sajmu, na iznenađenje raspamećene publike, najavljen je rimejk ove igre. I dok mi gledanje video klipova sa reakcijama igrača na ovu objavu, pruža neizmernu dozu zabave i dan danas, niko ne može poreći da je u pitanju jedna od najlepših najava neke video igre – svih vremena.

Otkad pišem na temu video igara, ni jedan moj tekst nije imao ovako dugu uvertiru u samu poentu. Ali Final Fantasy VII Remake to zaslužuje, jer ne samo da je u pitanju rimejk jedne od najvoljenijih igara svih vremena, već je i sam po sebi – apsolutno fantastičan naslov. Konačno, ono “Fantasy” iz naziva igara serijala, i te kako ima smisla!

Igra mi je stigla u ruke, polu-spretno sam je otpakovao, želeći što pre da je zaigram (što ćete, nadam se moći i da pogledate na našem YouTube kanalu nakon čitanja ovog teksta). I nakon što sam uplovio u nju, bio sam nesumnjivo preplavljen emocijama. Iako nije u pitanju moj omiljeni Final Fantasy naslov, verovatno jer nije prvi koji sam ikada zaigrao, rimejk je ubijao moćnim oružjem nostalgije, prenešene u prelepom grafikom oslikano modernizovano remek-delo. Da ne kažem – rimejk-delo, ha!

Inicijalne nalete emocija i uzbuđenja, remetila je nekolicina stvari. Koliko god akcija bila uzbudljiva, kamera je umela vrlo dobro da kvari doživljaj. Bez obzira na odabir opcije u podešavanjima, dešavaće se da ne vidite šta se dešava na ekranu jer je kamera previše blizu likovima ili još gore, okrenuta pod nekim čudnim uglom. Što nije slučaj kada su u pitanju siromašne teksture, koje ćete sa lakoćom moći da zagledate. Teksture kao što su zidovi, vrata ili prerenderovani prikazi udaljenih lokacija (kojima su želeli da evociraju uspomene na original?), neke teksture su toliko ružne da sam u njih zurio i po nekoliko minuta u nadi da se to samo PlayStation poigrava sa mnom i još uvek ih nije učitao kako treba.

Dodajmo ovome i izvesnu količinu misija sa strane, koje nisu neophodne za prelazak ali itekako odvlače pažnju od glavne fabule, i biće jasno da Final Fantasy VII Remake nije igra koja dolazi bez izvesne doze nedostataka, o kojima nismo ni razmišljali da se mogu dogoditi. Sa druge strane, evo i dobrih vesti. Tri stvari koje sam malopre naveo, jedine su zamerke na ovu igru koje mogu da vam iznesem. Ostatak je… Prosto rečeno – sjajan. A sada oprostite suzici u mom oku i dopustite mi da vas zalijem pozitivnim kritikama.

Ukoliko niste istraživač koji juri slabe teksture, već igru igrate pod nabojem pozitivne energije i “onako kako treba”, Final Fantasy VII Remake će vam biti verovatno jedan od najlepših naslova svih vremena. Modeli likova koji oživljavaju davno zavoljene karaktere, stotine i stotine animacija koje im još više života ulivaju, efekti svetlosti, varnica, eksplozija i refleksija koji vam usne do ušiju razvlače u najiskreniji, tupav osmeh sreće… Ispunjenost lokacija, grad Midgar koji izgleda veličanstvenije nego ikada ranije, prolaznici i protivnici, sporedni karakteri i međuanimacije koje su možda i najlepše CGI sekvence koje je Square Enix ikada izrodio, dizajn čudovišta, oružja… Bez obzira na malopre pomenute lošije teksture, da narednih deset željno iščekivanih igara ovako može da izgleda, ja se ništa ne bih protivio. Apsolutna lepota od video igre. Ukoliko želite najbolju varijantu, naravno igrajte se na PlayStation 4 Pro konzoli, koja ne donosi 4K rezoluciju, ali je svakako podiže bliže njoj. Mada na kojoj god konzoli da se igrate, sigurno je da ćete biti zadovoljni kako je rimejk “ispao”, posle toliko godina čekanja…

Verovatno najsnažniji adut originala, bila je njegova priča. Priča koja se vrti oko etike, moralnih odluka i izbora u borbi za očuvanje životne sredine, odnosno planete. I dok su sve ovo motivi sa kojima se susrećemo i u stvarnom životu, elementi fantastike ovo mogu da emotivno uvećaju, što je svakako ovde iskorišćeno u punom potencijalu. Original je bio ogromna igra, a rimejk koji je pred nama prati samo deo njenog narativnog toka. Sa druge strane, u pitanju je mnogo detaljnije ispričan deo priče koji nimalo ne zaostaje za razvojem njenih likova. Da, ukoliko niste znali, Final Fantasy VII Remake nije kompletno prepričavanje priče originala već samo jednog njenog dela. No, to je izvedeno na takav način da nećete nimalo žaliti što kompletna priča nije prisutna, što svakako neću dopustiti sebi da vam pokvarim. Ako imalo ozbiljno shvatate preporuke, nakon čitanja ovog teksta ćete otići i nabaviti kopiju za sebe.

Priča bez njenih protagonista, jednaka je disleksiji pri čitanju Tolkina. Na svu sreću, likovi su sada “oživljeni” više nego ikad. Dubokih i prepoznatljivih karakteristika, lako je vezati se za svakog od njih. Da napomenem samo, Baret je jedan od najsimpatičnijih likova u bilo kojoj video igri – ikada. Svaki trenutak uz igru dok je on bio na ekranu, za mene je predstavljao pun pogodak. Davno se nisam tako smejao snažnim i uverljivim reakcijama lika, koji je toliko dobro napisan da sada već mogu da znam kako bi odreagovao da ga postavite u bilo koju situaciju.

Osim toga, veze između likova, njihovi motivi ili nedostatak istih, ljubav i prijateljstvo koji ih vezuju, nešto su u čemu je prelako uživati, i još lakše se uživeti. A posmatranje svega toga dok mu preti uništenje i neizvesnost prilika u kojima su se likovi pronašli, tačno je ono čemu bi trebalo da teži svako štivo, bilo da ga čitate, gledate ili igrate.

Gejmplej naravno više nije totalno potezan, jer je Final Fantasy već davno evoluirao na polju te formule. Akcija se sada posmatra iz trećeg lica, aktivna je i nalik nekom “hack ‘n’ slash” naslovu, ali užasno precizno dozirano i uobličeno na takav način, da nema se Final Fantasy stil iz aviona prepoznaje. Dešavanja je moguće zaustaviti, odnosno da budem prezicniji – usporiti, tako da se akcija kreće oko deset puta sporije nego inače. A za to vreme, možete birati narednu komandu ili promeniti kog karaktera kontrolišete.

Za svaku akciju, potreban je jedan segment ATB skale koja se puni prolaskom vremena, ali još brže napadanjem protivnika. Akcije uglavnom koriste jedan segment, ali ima i onih koje koriste dva. I dok su neki potezi unikatni za svakog od karaktera, sve ostale može koristiti bilo ko, upotrebom dobro poznatih “materia”. Materija je zapravo čarobna kugla, koju možete ubaciti u oružje ili opremu, i tako dobiti novu magiju, veštinu ili statistiku. I u originalu je ovaj sistem bio jako lepo razvijen, a ovde nimalo ne zaostaje. Odabir odgovarajuće opreme koja na sebi ima određen broj proreza u koji je Materiju moguće uglaviti, pa čak i povezati između sebe čime se dobija novi efekat, svakako je esencijalno za dalji ishod i težinu igre.

Igru možete igrati u takozvanom “klasičnom režimu”, gde karakter sam napada protivnike a vi ga udopunjujete dodatnim akcijama, na lakšoj ili normalnoj težini. Dok je lakša težina isto što i klasični režim samo bez automatskih napada, normalna težina je deset puta teža i svakako preporuka samo za iskusnije igrače i fanove JRPG žanra. Dok mi je trebalo oko 42 sata da pređem igru na normalnoj težini, verujem da bi mi trebalo čak desetak sati manje da sam igrao na lakšem podešavanju. Što bi bilo desetak sati uživanja manje, a to je zbilja neoprostivo! Zato dobro razmislite šta ćete odabrati, iako je težinu moguće promeniti u bilo kom trenutku.

Ali šta god da izaberete, nema sumnje da će akcija i dalje biti jako zabavna i izgledati izuzetno atraktivno. Bombardovanje čarolijama ili besomučno udaranje po protivniku, neće vas nigde odvesti. Potreba za razmišljanjem, pauziranjem i strategisanjem, u celosti odiše Final Fantasy formulom. Da igra izgleda potpuno drugačije, znao bih da igram Final Fantasy naslov nakon samo pet minuta igranja…

Kombinacija priče, interakcije između likova, gejmpleja i neverovatnih akcionih momenata, izuzetno je dobro odmerena. Tempo samog toka igra, retko kada će vas staviti u situaciju da vam je dosadno. Iako pomenutih misija sa strane ima u nekoliko “nezgodnih” momenata, nema tih trenutaka u kojima ćete se osetiti kao da se bavite repetitivnim radnjama, sa kojima se možete sresti u mnogim igrama današnjice. Svaki minut ovog rimejka, prilika je da posvedočite nekom narednom, izuzetnom momentu, uz koji ne samo da ćete biti oduševljeni, već ćete dublje i jasnije razumeti priču originala, ukoliko su vas ikada kopkala ona dešavanja “između redova” njegovih brojnih sati trajanja.

I sve ovo nahvaliti a ne pomenuti muziku, bio bi greh i izdaja Judinih razmera. Gotovo svi znaju koliko je muzika originala kultna za ceo Final Fantasy serijal, a sada je tako lepo osvežena i dozirana sa idealnom preciznošću. Od početka, obojenog notama borbene melodije pa do samog kraja, gde u klimaks odvodi modernizovana iteracija teme “One Winged Angel”, nema te numere koja neće delovati kao da se nalazi upravo tamo gde i pripada. A kada Baret nakon pobede, nasumično otpeva pobednički džingl po kom je serijal takođe izuzetno poznat, to je samo šlag na torti.

Pa ni zvuk ne zaostaje! Zvučni efekti koraka, odjeka, eksplozija i magičnih napada, sjajno dočaravaju i prate akciju na ekranu. Možda je u pitanju nešto što dobar broj igara danas podrazumeva, ali svaki detalj u vezi sa zvukom na koji sam naleteo, samo je dodao još po jedan klin, zakucavši konačni utisak apsolutnog zadovoljstva u moje mračno, igračko srce. Kao celina, igra je uspela malo čak i da premaši visoka iščekivanja, koja su se krčkala decenijama.

Ne znam da li vam je poznat osećaj kada zažalite zbog sopstvene lenjosti, jer dok ste igrali igru niste hvatali beleške o svim sjajnim stvarima. Pa onda na kraju jednog ovakvog teksta, kunete rođenog sebe što nije duži i što ne govori više o igri, kompletno ignorišući činjenicu da ste prvih sedam pasusa, protraćili na neki tamo “od Kulina bana” uvod. Ali dobro, lenjost ćemo ovaj put opravdati činjenicom da sam u šest dana “sabio” 42. sata gejmpleja, i to strimujući uživo kako bih svoju radost podelio sa ostatkom populacije.

No i pored toga ostaje žal, što na papir ne mogu da nežno spustim što više hvalospeva o jednoj, zaista nesvakidašnjoj igri. Uz žal, tu je i nada da me horda fanova vođena dragim urednikom, poznatim čovekoljupcem, neće vilama najuriti iz kuće, prvim zalaskom izolacije, jer igri nisam dao savršeni 10/10 skor. Naravno, ja kada govorim i o stvarima koje volim najviše na svetu, uvek se trudim da budem maksimalno objektivan. Tako da, slobodno pucajte, ja i dalje pišem tekst!

Savršen skor nije nešto što mislim da ću ikada dati, ili barem ne u skorije vreme. Jer svaka igra teži nedostižnom savršenstvu, a jednoj kao što je ova, mogu čak i da nabrojim izvestan broj mana koje su mogle biti i izbegnute, što bi joj dodatno pojačalo prođu kod igračke publike. Ali i pored svega navedenog, ovo jeste igra koja je na odličnom putu da bude jedno perfektno iskustvo. Što je divno videti, da nakon 20 godina iščekivanja, nešto sa takvog puta ipak nije ni malo skrenulo.

Nije važno da li ste fan originala, serijala ili prvi put čujete za Final Fantasy. Dobro, ovo poslednje možda zavređuje jedan ozbiljan razgovor sa gejmerskim psihoterapeutom, ali nećemo o tome sada, cenjeni čitaoče. Ovo je igra i za nove igrače i stare obožavaoce, baš onako kako je tekst na početku Final Fantasy XV obećavao (a malkice i obmanuo). Da bi vam se igra dopala, biće dovoljno samo da nemate ništa protiv ovog žanra i japanskih igara, specifičnog dizajna i priče. Sve ostalo, sasvim je dovoljan uslov da budete oduševljeni.

A ja? Ja ću, poražen od strane sopstvene kreacije, sigurno neprikladnog teksta za jednu igru vrednu snažnije gomile epiteta, povući se u svoje odaje, da još “malo” provučem pod palčevima ovu nesvakidašnju razbibrigu. Neizostavno se nervirajući što sam ovo ili ono izostavio da pomenem, dok sebi u bradu gunđam, u slatkim mi mukama.

Preporuka. Do plafona. Salonskog stana. Na vrhu solitera. Pa još koji metar više. Za slučaj da to već niste primetili…

AUTOR: Milan Živković
Igru ustupio: Computerland