Pored brojnih drugih faktora po kojima ocenjujem da li mi se neka singlplejer igra svidela ili nije, mislim da je jedan suštinski momenat jako bitan, možda ponajviše zbog toga što dolazi spontano, pogotovo kada su u pitanju igre koje igram duži vremenski period.
A to je osećaj koji shvatim u onom trenutku kada krene kraj igre – da će mi igra, i sva ona iskustva koja sam proživeo sa njom, nedostajati sada kada sam je prešao. Nekad to iskustvo bude jako intenzivno, nekad ga nema, a nekad je pristupno u nekim osrednjim nivoima jačine.
Beautiful Desolation mi je nedostajao kada sam ga prešao.
Beautiful Desolation nam dolazi iz studija The Brotherhood iz Južne Afrike, koji u osnovi čine dva brata. Ovo je treća igra ovog studija, koji je sebi ime izgradio igrom Stasis iz 2016, koja je takođe bila ručno crtana 2D point and click igra.
Dva južnoafrička brata iz studija „Bratstvo“ rade igru o dvojci braće iz Južne Afrike.
U odnosu na Stasis, vidi se zaista ogroman napredak napravljen u svakom pogledu kada pogledamo Beautiful Desolation. U pitanju je znatno ambiciozniji projekat, što u tehničkom pogledu, što prosto po pitanju obima same igre i količine sadržaja. Nažalost, iako je u pitanju dobra igra, čini se nekako da su je upravo prevelike ambicije pojele.
Priča igre je smeštena u Južnoj Africi, odnosno onome što bi bila Južna Afrika u dalekoj, dalekoj budućnosti. Pratimo dva brata koji su iz 20. veka spletom okolnosti završili u toj dalekoj budućnosti i sada pokušavaju da se vrate nazad.
Bez ikakve dileme, glavna snaga ove igre je u njenom imenu. Igra zaista jeste Beautiful Desolation(Prelepa pustoš) u svakom pogledu. Svaka lokacija u igri, a ima ih zaista puno, je ručno crtana do najsitnijeg detalja u visokoj rezoluciji, i ljubitelji 2D izometrije će uživati u svakom centimetru igre.
Frakcije u igri su sjajno dizajnirane i veoma zanimljive, ali nekako nisu razrađene do kraja i fali im „mesa“.
Lokacije su raznovrsne i bogate detaljima koje ćete upijati sa uživanjem. Ono što postavci igre daje posebnu draž jeste upravo to što je smeštena na afričkom kontinentu (prostor današnje Južne Afrike), što je autorima omogućilo da na zaista originalan i zanimljiv način prikažu futuristički svet igre. Ako vam na pamet možda pada Vakanda, dom Crnog Pantera, varate se, ovo je mnogo sofisticiranije i dublje od toga.
Osim lokacija, sjajno si dizajnirani i brojni likovi koje ćemo susresti u igri. Bez da vam previše kvarimo detalje priče, stvarno je dizajn frakcija i likova jedan od najoriginalnijih koje smo imali prilike da vidimo u nekoj video igri. Kombinacije vanzemaljskih, robotskih, ljudskih, i mutiranih elemenata čine svaku frakciju i likove veoma živopisnim, a na sve to sjajno leže južnoafrički akcenat engleskog svih njih. Zamislite rasu afro-robota koja priča sa izraženo dubokim metalik glasom crnca iz Južne Afrike. Neprocenjivo.
Nažalost, koliko god da su sjajno dizajnirane sve ove frakcije, mislim da igra pati od toga što je možda trebala biti RPG, a ne point and click avantura. Obilje zanimljivih grupacija u igri, koje imaju sjajnu osnovnu postavku, ali nekako nisu dovoljno duboko razrađene, previše su crno-bele u svojim motivacijama, pogledima na dešavanja, i elementima društva.
Takođe, naša interakcija sa svim ovim frakcijama se na kraju uvek svodi na to da postoje dve frakcije koje su iz ovog ili onog razloga u sukobu, i na nama je da izaberemo da li ćemo da podržimo jednu ili drugu stranu, a kao po pravilu i naši saputnici (brat i malo robotsko kuče) uvek nas pritiskaju da podržimo suprotne strane.
Sličan problem prevelike ambicije se vidi i u pomenutim prelepim lokacijama. I dok neke od njih imaju zaista puno toga za raditi na njima, druge kao da postoje bukvalno samo zbog jedne jedine stvari, obično da se nađe neki određeni predmet na njima, dok su neke čak pravljene samo kao mesta za grobove ljudi koji su podržali igru na Kickstarteru (na spomenicima su upisana njihova imena). Zbog toga se igra u gejmplej smislu često čini praznom, i još jedan momenat u prilog tome da bi ovoj igri bolje leglo da je bila RPG.
Često sam imao osećaj da lutam po praznim mapama i pitao sam se da li je sve u redu, da li je moguće da ne propuštam nešto.
Vizuelno, igra je zaista prava poslastica, i uživaćete u originalno dizajniranim, raznovrsnim i prelepo nacrtanim 2D lokacijama.
Priča je zanimljiva i dovoljno mistična da vas drži da je pratite do kraja, posebno su zanimljive te sporedne priče frakcija koje rešavate da biste mogli da napredujete, ali ako što smo rekli, moglo je to i više da bude razrađeno. Svakako najveća nagrada za napredovanje kroz igru nije toliko sama priča koliko to što vam se otvaraju nove lokacije i čitavi novi regioni koje možete da istražujete, jer je to svakako glavni plus igre- uživanje u novim lokacijama i njihovom istraživanju.
Kada smo kod regiona, oni su predstavljeni kao velike 3D mape po kojima putujete vašom letelicom, i to je takođe urađeno veoma lepo, baš kao i međuscene „dolaska“ na mnogim lokacijama kada sletite na njih po prvi put.
Interfejs u igri je vizuelno urađen autentično i u skladu sa elementima igre, što je danas prava retkost, ali je malo previše grub, kao da je nedovršen i sa nekoliko nelogičnosti. Ono što mi se ne sviđa jeste kako je urađen Kodeks, a što opet ide u prilog onome da „lore“ igre je mogao biti dodatno obogaćen detaljima. Umesto da kodeks dodatno produbljuje stvari, on je urađen samo u vidu veoma grubih skica određenih lokacija i grupacija koje posećujete, koje nemaju praktično pa nikakvu vrednost, osim što ćete ponekad preko tih skica rešiti neki od zadataka.
Gejmplej igre je klasična point and click avantura u suštini, sa zagonetkama koje nisu toliko teške, koliko pre svega ćete puno lutati i rešavati lance stvari da biste rešili jedan od zadataka. Ako se nekad zaglavite, to će više biti zbog toga što ćete lutati od regiona do regiona i od lokacije do lokacije u pokušaju da vidite šta treba da radite, a ne zbog toga što neki konkretan zadatak ne možete da rešite.
Pored klasičnih p&c elemenata sa predmetima i njihovom interakcijom, igra poseduje i nekoliko mini-igara koje „skaču“ u druge žanrove, ali solidan deo njih nije obavezan.
Prelepa Pustoš je definitivno igra koja će mi nedostajati. Zaljubio sam se u taj tehno-plemenski svet uvrnutog futurizma Južne Afrike i igra zaslužuje da je odigrate, ako ništa, makar zbog njene lepote i dizajna sveta, a svakako poseduje i druge vrednosti.
Nažalost, prevelika ambicija kao da je pojela igru i braća nisu uspela da do kraja kako treba sažvaću zalogaj koji su zahvatili. Šteta, jer izgleda da se i igra ne prodaje onako kako bi oni želeli, sudeći po reakcijama studija nakon izlaska igre, i žao mi je ukoliko ne uspeju da se finansijski osiguraju za nove projekte, jer talenta svakako imaju, svet njihovih igara je maštovit i lako se uranja u njih, ali fali im još samo malo da bi njihove igre potpuno zaokružene celine.
Autor: Nikola Savić
Beautiful Desolation
16€
Za:
- Prelepi futuristički svet Afrike
- Odličan dizajn frakcija i likova
- Vrhunska glasovna gluma
Protiv:
- Neispoliranost
- Crno-beli izbori
- Prelepe, ali često prazne lokacije
