Prvo i prvo, najbolje odmah da znate s kim imate posla. Ovaj opis igre dolazi od nekoga ko apsolutno nikada nije imao dodira sa Hideo Kojimom i njegovim igrama. Od celog njegovog MGS arsenala, imao sam samo kratki kontakt sa poslednjim delom – u koji nisam želeo dublje da ulazim prvenstveno zbog toga što je u pitanju bila peta igra u serijalu. Ali naravno, slušao sam sa dosta različitih strana, uglavnom PS vlasnike, kako čoveka dižu na pijedestal, kako se čeka taj njegov novi projekat posle toliko godina. I onda je, prošle godine, stigao Death Stranding na PS4. I slušam mišljenja, pozitivna, negativna, koja idu od 1 od 10 do GOTY nagrada. I NIŠTA MI NIJE BILO JASNO.
Zato sam i sam rešio – ne verujem nikome na reč, pa ću namerno „rizikovati“ i usuditi se da krenem na putovanje od 50ak časova, pa kud puklo da puklo. Bar ću znati na čemu sam. I moram ovako, prilično rano u review-u da vam kažem: ja lično, sam uživao skoro svaki sekund u ovom specifičnom, jako kvalitetnom, drugačijem iskustvu, veoma retkom u današnjem modernom gejmingu. Kada bih mogao da kažem nešto na keca o igri, to bi bilo da je ovo stvarno pravi pravcati indie AAA naslov. Takvi danas stvarno nisu česti.
Death Stranding je stigao na PC sredinom jula, i odmah da sklonimo najlakšu stavku sa strane. Ovo je možda najbolji način da iskusite igru, podrazumevajući da imate dovoljno kvalitetan računar da je iznese. Ubačena je podrška za 21:9 ultra wide monitore, maksimalnih 240 frejmova po sekundi, podržana 4k rezolucija te samim tim kvalitet slike će doprineti tome da gledate u jednu od najlepših igara ikada. Ako slučajno posedujete i RTX karticu, vi ste na konju, jer igra podržava famozni DLSS 2.0 koji vam omogućava da je igrate u 4k na max detaljima. Bez da ulazimo u tehnički mumbo jumbo, prezentacija Death Stranding-a, što kroz cutscene, što kroz sam gejmplej je čista desetka bez dlake na jeziku.
Ali taj gejmplej – to je ono gde je nastao problem, i što muči ljude. Džaba ti sva grafika na ovom svetu, ako ti je sama igra bezveze. E taj deo je skoro pa nemoguće opisati nekome i ja garantujem da i vi sami nećete biti sigurni da li ste raspoloženi za ovakvo putovanje dok ga ne probate sami. Pokušaću da budem što koncizniji. Vi ste Sam Porter Bridges (koga odlično glumi Norman Reedus), kurir, dostavljač, koji se bavi dostavljanjem paketa kroz Ameriku. „Mali“ problem je što je Amerika opustošena nakon fenomena nazvanog Death Stranding.
Civilzacija je na izdisaju, ljudi su otuđeni, žive sami daleko jedni od drugih. Kuriri su moderni heroji društva koji kolko tolko uspevaju da drže kontakt između čovečanstva. Na lični poziv predsednika SAD-a, Sam prihvata ulogu veću koju je imao do sada, gde će njegov posao biti širenje tzv „kiralne“ mreže, mreže koja bi trebala da poveže celi američki kontinent i vrati nadu ljudima u ono što budućnost nosi i uspostavljanje nekog normalnijeg načina života.
Međutim, Death Stranding je fenomen koga niko ne razume u potpunosti, pa ćete vi i vaš tim sa kojim radite, zajedno dokučivati tajne šta se zapravo desilo dok budete prolazili kroz razna mesta, putujući od istočne ka zapadnoj obali. Ono što je očigledno na samom startu je da neka druga, nevidljviva golim okom, neljudska bića naseljavaju kontinent i nisu ni malo prijateljski nastrojena. Njih jedino može videti nerođena beba (i to ne svaka), jer bar na početku deluje da su tzv. Beach Things (BT’s) ustvari duše sa druge strane koje su nekako našle put nazad i sada nastanjuju isto mesto kao i živi ljudi.
E sad, kada malo bolje znamo vašu ulogu i celokupnu situaciju, da se vratimo na gejmplej. Da, vi stvarno dostavljate pakete i tu nema greške. Vrlo često ćete od tačke A do tačke B morati da nosite ogromne količine raznih materijala i u samom startu vam igra može delovati jako monotono zbog toga. Moram da priznam da meni nije, jer me je atmosfera uhvatila „na keca“ (i nije me puštala do samog kraja).
Od te famozne tačke A do tačke B će vas čekati samim tim brdo problema. Vi i vaša BB (bridge baby) ćete se zaputiti putevima kojima odavno niko nije prošao. O njoj ćete morati da brinete bar malo (ali stvarno nije zahtevna), jer će taj bebac biti jedini signalizator gde se oko vas nalaze ta nevidljiva stvorenja. Samim tim se igra od pežorativno rečeno „walking simulatora“ pretvara u stealth, gde ćete morati da prolazite između BT-eva, da vas ne bi otkrili i povukli u crnilo iz koga su izašli.
Kao da to nije dovoljno, u igri često pada kiša. Ali i kiša je dobila neke nove osobine nakon Death Strandinga. Ona ubrzava starenje svega čega dotakne, i Sam će biti automatski dobro opremljen za to, ali vaši paketi neće. I ne samo to, u igri postoje i ljudi koji žive na otvorenom i presreću kurire i otimaju im pakete. Samim tim morate biti brzi, pažljivi i spretni, dok pretovareni hodate po nekom kamenju uz brdo, dok kiša pljušti a signalizator vas opominje da su BT oko vas. Razne varijacije na temu toga doprinose fantastičnoj atmosferi i velikom odušku kada ugledate svetlo vašeg odredišta. Naravno, kako budete putovali na zapad, vremenom izazovi postaju sve teži.
Glavni izazov same igre je ustvari sam teren. On je neprijatelj broj jedan, i često ćete morati da pravite dobre planove, šta, kako, kolko, kuda i gde smete da ponesete sa sobom. U igri postoji mnogo reka i rečica koje ne možete tek tako pregaziti, kao i kratera i planina na koje se ne možete tek tako (lako) popeti ili spustiti.
Mali dašak olakšanja ćete nalaziti u glavnim centrima do kojih ćete dolaziti vremenom, a samim tim ih i povezivati na tu famoznu „kiralnu“ mrežu. Na početku ćete imati merdevine i uže sa sobom, ali kako igra bude odmicala, moći ćete da pravite neke komplikovanije građevine, kao što su mali mostovi, skloništa od kiše, punjače za elektronske uređaje, pa čak i prave puteve za motorna vozila.
To je negde jako bitno reći, da ne brinete, nećete vi tegliti sve to peške sve vreme. Polako ali sigurno će vam postati dostupan i motor, pa zatim i neka malo veća vozila koja mogu preneti mnogo više, za mnogo kraće vreme. Međutim, sam ritam igre je takav da vam oni neće olakšati igru previše, jer taman kada se malo naviknete na „lagodniji život“, igra će vas odvesti dalje na zapad, ka planinama, gde motori i kamioni ne mogu proći, i gde su vrhovi toliko visoki da nema ničega sem stena, snega, oluja i naravno BT stvorenja.
Opet, vremenom (stalno ponavljam tu reč), naći ćete način i da im se aktivno suprotstavite. Ne samo njima, već i ljudskim neprijateljima. Ne očekujte od ove igre kvalitet na nivou najboljih šutera iz trećeg lica, ali imaćete pristup i oružjima za neutralizaciju neprijatelja. Vaše je samo da budete spremni na eventualni obračun, da dobro planirate rutu kroz koju ćete se kretati i da pažljivo birate šta nosite sa sobom. Zamerka bi otišla na boss borbe, koje su grandiozone na oko, ali ne i preterano izazovne.
Ovo je inače moje ubedljivo najduže opisivanje gejmpleja neke igre, ali smatram da je sve ovo potrebno reći, kako bi vi bar imali predstavu šta može da vas čeka ako se rešite da uđete u Death Stranding svet. Tako da te kritike koje sam čuo ranije, kako je gejmplej prost, kako je igra walking simulator je jedno veliko mačku o rep. Druga priča je naravno ako želite od ovog iskustva klasičan TPS, ovde klasičnog nema ničeg skoro. Ako ste neko ko voli brze igre, trči, skači, pucaj – mogu odmah da vam kažem da Death Stranding nije za vas.
Multiplejer u igri postoji, ali funkcioniše veoma drugačije od većine na koje ste navikli. Nikada nećete videti nekoga u vašem svetu, ili vi otići u njihov, ali jednom kada se povežete na nekoj lokaciji na (opet tu) kiralnu mrežu, videćete mnoge građevine koje su ostavili drugi ljudi. To su iste građevine koje možete i vi da pravite, ali je neko pre vas sagradio sklonište od kiše, pa ćete iskoristiti njegovo, ili ste vi ostavili uže za spuštanje, pa će to nekom takođe nakon vas da pomogne da prođe tuda. Ključna reč da ovo sad ne zvuči prelako je NAKON povezivanja mreže na toj lokaciji. Do tada ste svoji na svome, bez igde ikoga. Npr. usred planine dok traje snežna oluja i nebo se nešto namrčilo. Svakako odličan i dosta inovativan koncept multiplejera.
Ideja priče je jako zanimljiva, ali sama priča je vrlo često ispričana na dva dijamtralno suportna načina. Ili vam se nešto nabija na nos, ili se nešto krije od vas da slučajno ne biste izvalili kakva misterija se krije iza Death Strandinga. To je jedna od mojih najvećih zamerki, postoji payout na kraju i neko generalno zadovoljstvo, ali bez ulaženja u neke veće spojlere, bio sam prilično ravnodušan dok sam gledao credits kako se odvijaju. Više sam bio zadovoljan mojim celokupnim putovanjem i mojim uticajem na taj svet. Imam utisak da je Kojima mnogo hteo, mnogo započeo po pitanju priče, pa je tu pokušao da ubaci previše stvari, što često može da izazove negativan efekat.
To naravno ništa ne oduzima od same glumačke ekipe i fenomalnog kastinga i jedno veliko hvala Kojimi što je uspeo da okupi u jednoj igri Normana Reedusa, Madsa Mikelsena, Giljerma Del Tora, Leu Sejdo. Na to dodajte i sada već legandarnog gejming glasovnog glumca Troja Bejkera i ne može da fali. U igri se kao NPC pojavljuje čak i Konan O’Brajan. Možda ovako i nije velika stvar na nivou jedne igre, ali svakako, približavanje igara kao ozbiljnog umetničkog medijuma široj populaciji sigurno će ići lakše kada vide neka poznata lica. Sad naravno čekamo „You’re breathtaking“ Kijanua u Cyberpunk-u. Možda se nekome ne dopada, ali meni lično prija kada vidim umetnike takvog kalibra kako ne gledaju igre kao igrice više, već na kao jedan ozbiljan umetnički projekat.
Muzika je stavka za sebe, ali ću samo kratko. Uz Steam verziju dolazi i ceo Soundtrack od 39 numera. U pitanju su uglavnom blage, melanholične numere, ali se savršeno uklapaju u celu ovu avanturu. Najveći problem mi je ponekad što, kada sam želeo da je pustim dok hodam po prostranstvima Amerike, Sem ne može da nosi bar neki mali MP3 sa sobom, a ponekad bi baš lepo legao.
Uh, svašta sam ja ovde napisao. Ali po meni ova igra zaslužuje vašu šansu ako volite da se izgubite u nekom svetu, totalno drugačijem od onoga na kakve ste navikli, sa ulogom totalno drugačijom od onih na kakve ste navikli, sa gejmplejom dovoljno drugačijim od onoga na šta ste navikli. Što se mene lično tiče, Kojima, za prvi put, nisi me razočarao. Čak naprotiv, mogu da kažem da jedva čekam šta čime će nas iznenaditi u budućnosti.
Autor: Vladimir Pantelić