REVIEW: Diabotical

Još od perioda Quake 3 Arene, igrači traže neki dobar arena shooter. Delimično zadovoljstvo došlo je u obliku Unreal Tournament-a 2004, a pojavljivali su se i manji naslovi poput Xonotic, Toxikk, Warsow … Međutim, nijedan od njih zapravo nije uspeo da se probije i ostavi dobar utisak na širu gaming komunu.

Probao je i id Software da ponovi svoj uspeh – prvo kroz Quake Live, zatim kroz Quake Champions. Iako smo od potonjeg svi očekivali dosta toga dobrog, ispostavilo se da čak ni originalni kreatori žanra (prihvatam diskusiju na ovu temu) nemaju više čarobnu formulu za uspeh. Da li će robotska jaja pronaći izgubljene spise i otkriti savršeni miks za dobar arena shooter?

Diabotical su upravo to – mala okrugla jaja, loptice, kako vam drago, spremna da vitlaju razornim oružjem i u brojnim modovima i mapama nadigraju protivnike. I Diabotical je, baš kao i većina drugih arena shootera, u potpunosti okrenut online multiplayeru. Meni je jednostavan, podešavanja je pregršt pa možete ići tako daleko da crtate sopstveni nišan, ne samo birate od već ponuđenih. Tu je i podešavanje osetljivosti miša po svim osama i oružjima – sve što vam može pasti napamet. Uz pregršt opcija ide i jednostavnost i brzina prolaska kroz opcije, baš kako “profi gameri” vole.

Gameplay je dobro poznat i inkorporira sve što može iz prethodno uspešnih igara – brza akcija, strejf i circle-jump pa čak i dodge, sve je tu. Oružja takođe preslikana i u tom smislu ne previše inventivna. Moraju li biti, ako pratimo onu da dobre stvari ne treba menjati? Osnovni pištolj, čekić za trenutke kada vam čak i te municije nestane, dvocevka, svojevrsni plasma-rifle i naravno lanser raketa i railgun, odnosno Point’n’click gun, kako ga ovde zovu.

Izvesnu varijabilnost i originalnost donose bombe koje skupljate usput i bacate na protivnika (ili sebe) a koje usporavaju vreme u određenom radijusu, postavljaju dimnu zavesu i slično, a svojim izgledom najviše podsećaju na ekvivalentne moći likova iz Valoranta.

Kontrola mape je kao i uvek ključ uspeha i uzimanje “zdravlja” i štita u jednakim vremenskim periodima. Što se tiče samog igranja, modovi su, uz izvesne kreativne izuzetke dobro poznati – 1na1, timski, FFA, capture the flag. Možete igrati nerangirane i rangirane mečeve a oni se trenutno nalaze ekstremno brzo, što je i logično, sami ulazite u matchmaking a ne u timu od 5 ili više ljudi.

Gameplay je posebna “korpa jaja” (pun intended). Pre svega morate da pređete preko činjenice da su vam protivnici – lopte. Pomalo daje na neozbiljnosti celoj igri a sa druge strane stvara neobičan osećaj da zapravo pucate na nešto što nema formu standardne persone sa nogama, rukama i glavom. Srećom, ovo ne traje predugo, makar u mom slučaju. Druga “negativna” strana je što Diabotical ne kažnjava dovoljno kampovanje i stajanje u mestu. Resursi su rasuti tako da ne morate ići po sve i jednostavno možete čekati protivnika bez kompletne kontrole mape. Ovo je naravno manje ili više izraženo u skladu sa tim koju mapu igrate ali bez obzira – sveprisutno. To ne znači da ćete nužno pobediti, mada zavisi ko je sa druge strane nišana, ali ćete bez puno problema proći sa minimalnim porazom.

Stari kvejkeri će se lepo provesti

Treća pomalo problematična stvar je činjenica da vam pored “lemilice” iz UT-a, rocket launchera i railguna ne treba nijedno drugo oružje. Jednostavno je suvislo i nema upotrebnu vrednost osim kada nemate ništa drugo u ponudi. Stariji arena shooteri takođe su imali širi dijapazon naoružanja a igrači koristili tek 2-3 glavna, ali su to relikti uspeha koje su igre ostvarile (ne)planirano iz singleplayer naslova iz kojih su se izrodili. Kasnije iteracije su i to smanjile. Naravno, ovo nije poseban problem, ta oružja jednostavno ne morate koristiti, ali ostaje žal za tim što su jednostavno fileri prostora i određenih tačaka na mapi a ne zapravo upotrebljivi dodaci u borbi.

Konačno, najvažnija stvar je zapravo “feeling” tokom igranja. To je ujedno i glavna pozitivna ocena Diaboticalu koja uspeva da “nadjača” sve negativne. Fizika je solidna, sistem kontrole dobar, skokovi, dupli, strejf, dodž – sve sa dobrim osećajem. Oružja daju utisak da zapravo čine “štetu” protivniku bilo da su PnC, RL ili dvocevka, i to je zapravo ono što doprinosi želji da nakon jedne partije odigrate i narednu.

Diabotical je tek na svom početku i pitanje je kako će se primiti. Možda će koncept robot-lopti odbiti igrače, a pitanje je i koliko će ih aktivno igrati kroz recimo 5 do 6 meseci. Trenutno ih je dosta jer je igra nova a još važnije od toga – besplatna. To znači da ne postoji ništa što bi vas sprečilo da je probate. Trenutno je možete preuzeti samo preko Epic store. Javite nam utiske!

Autor: Milan Đukić