Džon Romero je, najblaže rečeno, kultna figura u gejmingu. Samim time, kada je odjeknula vest da će njegov tim razvijati nesvakidašnju stratešku igru smeštenu u doba prohibicije, naravno da je Empire of Sin povukao jednu fascinantnu famu oko sebe. Međutim, to izgleda nimalo nije pomoglo ovoj igri, koja je u nekom tipičnom Paradox fazonu izašla kao relativno nedovršen produkat, i to ne samo na tehničkom polju, već i u svim ostalim segmentima.
Primarno, Empire of Sin kupi nekoliko veoma zanimljivih mehanika iz različitih strateških igara, kombinujući elemente menadžerisanja u realnom vremenu, sa poteznom borbom koja u velikoj meri podseća na uprošćeni XCOM borbeni sistem. Na početku birate vođu svoje mafijaške organizacije, gde se nalaze neke istorijske ličnosti kao čuveni Al Kapone, pa sve do nekih drugih koji su inspirisani svojim pandanima iz stvarnog života. Svaki lider ima svoje specifične sposobnosti, kako u borbi, tako i van nje, radi diktiranja određenih stilova igre kojima se možete voditi. Čikago, kao mesto u kojem treba da proširite svoju kriminalnu imperiju, je izdeljen na veće kvartove koji će se širiti kako igra bude odmicala. U istim tim kvartovima treba da vodite računa o raznim svojim biznisima koji mogu obuhvatati razne rekete, pivare, kazina i slično. Ovo sve zvuči solidno na papiru, međutim u ovoj igri postoji jedno veliko „ali“. Svaki od pomenutih sistema je bolno površan, neintuitivno implementiran ili jednostavno deluje nedovršeno ili netestirano za izlazak na tržište.
Počevši od samog menadžerskog aspekta, brojno upravljanje vašim biznisima postaje ubrzo naporan posao koji ne daje nikakvu opciju automatizacije. Svaki od pomenutih se može unaprediti na nekoliko različitih nivoa, ali ako ste iole iskusniji igrač čak i ležernijih strateških ostvarenja, brzo ćete uvideti koliko su ta unapređenja nebitna. Svaki od biznisa takođe morate skrivati od policije koja je lako podmitljiva i veoma često ne predstavlja nikakav veći problem osim sporedne smetnje minijaturnih razmera. Čak i van celokupne menadžerske strane, većini igrača bi nada ostala u diplomatskim sistemima koji su još gore implementirani nego gore pomenuti elementi. Naime, postoji samo jedan jedini uslov za pobedu u partiji – apsolutna dominacija i eliminacija svih većih frakcija (ne računajući manje frakcije u stilu Civilization serijala). Sama ova činjenica donekle apsurdizuje kreiranje alijansi unutar igre, s obzirom da ćete eventualno morati protiv svakoga da proglasite rat. Pored toga, opcije koje diplomatija pruža jesu veoma površne (primetićete da se ova reč ponavlja veoma često u ovom tekstu), pošto se trgovina svodi na neke nerealne ponude koje će vam AI slati, dok su ostali ugovori beznačajni procentualni bonusi koji ne doprinose skoro ni u kakvom smislu.
Borba, kao poslednji trzaj ove igre bi trebala da bude interesantna – i jeste u nekoj razmeri, dok se ne uoče bolno veliki problemi u celokupnom balansu između glavnih lidera, kao i rupe u regrutaciji novih članova. Potezna borba koja najviše podseća na XCOM serijal je ovde uprošćena na nekoliko nivoa, što ne bi predstavljalo problem da ne postoji nešto što bih nazvao „bolji način igranja“. Sva oružja koja nisu pištolji i automatske puške su apsolutno inferiorna, dok su pojedini lideri nerealno jači, kao što je to npr. lider Irske frakcije. Pored toga, postoji fascinantno loša ideja gde pri napadu na glavni štab protivničkih frakcija, u slučaju ubistva protivničkog lidera, preuzimate apsolutno sve što ta frakcija poseduje. Ovo potpuno ubija većinu ostalih mehanika u igri, s obzirom da možete doći sa vašom ekipom ispred štaba protivničke frakcije, proglasiti rat, uleteti i poubijati ih sve u najkraćem roku kako biste dobili masivan skok od duplo više biznisa na samom početku igre. AI je veoma često banalno glup, čak i na najvišem nivou težine, dok postoji solidan broj momenata koji razbijaju imerziju u potpunosti kao što je sumanuto trčkaranje po ulicama Čikaga sa liderom vaše mafije. Ako mene pitate, čisto sumnjam da je Al Kapone pola svoje vladavine proveo šetajući se po Čikagu od mesta do mesta, a svemu tome imamo da zahvalimo nedostatku fast travel-a u igri u potpunosti.
Sa tehničke strane, Empire of Sin takođe krase brojni bagovi, od kojih će neki u potpunosti zamrznuti igru i naterati na restart, a to u kombinaciji sa prilično nekonstantnim autosave-om ume da bude prilično iritantno. Pored toga, postoji solidan broj vizuelnih bagova, pogotovu tokom borbe, dok neki umeju i da utiču na gejmplej – kao što je potpuno nasumično nestajanje vaših saveznika iz party-ja. Ove saveznike nakon toga ne možete nikako povratiti, pa je sav loot i sve što ste uložili u njih nestalo kao rukom odneseno od same igre. Što se tiče performansa, Empire of Sin radi solidno i na starijim konfiguracijama, što ga ipak ne sprečava da ima povremene padove u frejmrejtu, uprkos svojoj poprilično prosečnoj grafičkoj podlozi.
Sa svime na talonu, neizbežno je uočiti i nadolazeće sezonske propusnice sa DLC-evima koje ni Romerov tim izgleda nije izbegao kada je potpisao ugovor sa Paradoxom kao izdavačem, pa sve deluje kao da će Empire of Sin dobiti sličan tretman kao brojne Paradox-ove grand strategy igre koje su postale igrive tek nakon nekoliko većih zakrpa i ekspanzija. Iako je ta praksa prilično tužna, uprkos svim problemima koji krase Empire of Sin, igra je prilično fino na momente prenela tu gangstersku atmosferu, a i u prvih 5 do 10 sati sigurno ćete se zabaviti, makar dok ne iskusite koliko su pojedini sistemi ove igre pokvareni i repetitivni. Podloga za jedno pristojno iskustvo u budućnosti je više nego prisutna, međutim i uz sve ekspanzije, Empire of Sin zahteva basnoslovnu cenu od više od 90 dolara ako budete želeli da ga odigrate sa svim ekspanzijama kada one budu izašle. Na vama je da li ste spremi da iskeširate toliko za nešto što se sada može jedva nazvati kosturom potencijalno solidne gangsterske strategije.
Autor: Nikola Aksentijević
Igru ustupio Iris Mega