Gotovo penzionisani Nintendov 3DS, nesumnjivo je imao jednu od najboljih biblioteka video igara, kada su prenosive konzole u pitanju. Zato nije uopšte naivno kada kažemo da nam je neka igra u top 3, kada je ovaj sistem u pitanju. E pa upravo takva igra, za mene je bio Bravely Default, kada sam ga zaigrao krajem davne 2013. godine i bespovratno se iznova zaljubio u JRPG žanr.
Gomila starih formula vaskrslih na neverovatno osvežavajuće načine, prelep svet i originalan dizajn, a kao šlag na torti – muzika. I to kakva muzika… Takva da je celo iskustvo oblikovala i ulila mu dušu toliko intenzivno, da i dan danas preslušavam pojedine muzičke teme koje je sa igrom nesebično podelio sjajni kompozitor Revo.
Reciklažu prvog dela za nastavak Bravely Second, niko nije najsjajnije primio. Iako je i dalje u pitanju bio odličan naslov, bilo je premalo konkretne razlike u odnosu na prethodnika, da bi se oni koji su igrali prvi deo mogli ponovo podjednako oduševiti. Pa ni sjajni Revo nije radio na muzici, koja je sada bila dobra ali ni približno oduševljavajuća.
Dragi moji čitaoci, možete samo da pretpostavite kakvo oduševljenje je u meni izazvala prva najava “pravog” nastavka na Bravely Default, trejlerom koji je obećao i povratak neverovatnog kompozitora. Poslednjih godinu dana, hajp se potiskivao svim mogućim metodama koje su mi mogle pasti na pamet. Pa ni demo koji je dostupan skoro od kada je igra i najavljena, nisam smeo mnogo da “čačkam” da me želja ne bi potpuno savladala.
E pa finalna verzija igre je konačno u mojim rukama i evo mojih prvih utisaka, nakon oko pet sati igranja.
Bravely Default II definitivno nastoji da zaplovi moćnim jedrima prvog dela. Grafički stil nesumnjivo ostaje veran korenima, osim što likovi sada deluju malo… glineno? Znate već, kao da im je koža napravljena od plastelina (razvojni studio se zove Claytechworks, pa me ovo ni ne čudi). Za razliku od demoa, čini mi se da je “plastelinski” utisak malo manje intenzivan. No sa druge strane protivnici, okolina i dvodimenzionalne panorame gradova deluju odlično kao i uvek.
Specijalni efekti “mirišu” na Octopath Traveler, što nas definitivno podseća na činjenicu da je igra rađena u Unreal endžinu, a muzika… Da, ponovo je sjajna! Mada, moram da priznam da nema tu količinu energije koja bezrezevno poziva na pustolovinu epskih razmera, kako je to u originalu bilo. No, ne bih još uvek donosio zaključke, bez barem još desetak sati uloženih u igru. S obzirom koliko je obimna bila muzička podloga prvog dela, ne bi me iznenadilo šta god dalje da usledi na muzičkom planu.
Priča, koja suštinski i treba da nosi celu igru na svojim plećima, nije nikakvo remek delo. Bar ne za sada… I dok sam siguran da neće imati ni približno fantastičan obrt koji me je raspametio u prvom delu, vi budite sigurni da vas čeka dosta teksta i priče, pa čak i glasovne glume koju odlično pokrivaju brojni japanski glumci sa polja video igara i animea.
Pet sati za pravu sliku o jednom punokrvnom JRPG-u, premalo je vremena, ali utisci su za sada izuzetno pozitivni. Iako ne deluje da je u pitanju igra koja će uspeti da nadmaši original, to ne mora ni biti njen krajnji cilj. Prvi deo je bio nesvakidašnje ostvarenje koje je smelo “resetovalo” kompletan žanr svojom svežinom. Ukoliko je nastavak bar na tragu tako nečega, budite sigurni da je u pitanju sjajna igra.
A sada mi dozvolite da utopim još nekoliko desetina sati u ovo čudo, pa se vidimo u konačnoj recenziji!
Autor: Milan Živković
