Video igre u svetu snova

Sigurno vas je bar jednom u životu neka igra toliko omađijala da je uspela da se uvuče i u skrivenu dolinu vaših snova. U novogodišnjem izdanju Play!-a odlučili smo da malo ‘’pročačkamo mozgove’’ naših autora, koji su ovom prilikom podelili nekoliko svojih ‘’gejmerskih snova’’.

Milan Živković

Sanjati igru koju igrate već danima, nije ništa neobično. I to ne samo sanjati, već se delovi gejmpleja mogu preneti i na realnost. Zvuči kao loš zaplet horora iz osamdesetih godina prošlog veka, ali kada sam nakon preteranog igranja izvesne slagalice u glavi počeo da slažem uši, oči i nos sagovornika, nije mi bilo ni najmanje smešno!

No pak tužniju varijantu iskustva, imao sam pre desetak godina. Malo pre nego što je ekskluzivno za Xbox 360 objavljena prva verzija igre Alan Wake, pod uticajem basnoslovnih trejlera i najava, usnio sam čudan san. U mojim rukama, kontroler Majkrosoftove konzole a na ekranu – igra. I to ne bilo kakva! Podsvest je pod uticajem i utiskom brojnih trejlera koji su najavljivali „open world“ horor iskustvo, iskonstruisala posebnu verziju igre – samo za mene.

Ljudi kada sanjaju strašne stvari, obično se probude u znoju. A ja sam uživao! Bežao pod najezdom mračnih sila, prizivao Sunce i snimao svoj lični, filmski spektakl. Sanjati igru u koju toneš dok je igraš, pa se u ulozi protagoniste pitaš šta je java a šta san, najteži je slučaj „gejmsepšna“ koji sam ikada imao. Da je kojim slučajem u pitanju bio lucidan san, verovatno se ne bih budio tri dana i tri noći.

Poimanje i teško prihvatanje realnosti nakon buđenja, svakako je bilo nešto sa čime sam morao da se suočim. Igru nisam imao, a nije još bila ni objavljena. Da stvar bude gora, Xbox 360 niti sam imao niti planirao da posedujem u skorijoj budućnosti! A kao šlag na torti, uništavala me je činjenica – Alan Vejka kog sam ja igrao, niko nikada i neće zaigrati.

I kako takvog jednog jutra, nekome objasniti zašto ne doručkuješ? Zašto pogledom juriš senke po zidu, a viljuškom više bodeš u mustru na stolnjaku nego u tanjir. Igrači često umeju da beže od stvarnosti u video igre, a opet se čini da je obrnuti slučaj mnogo češći – pa video igre beže u igrače. I tako ih sa sobom nosamo svuda. Od njih ne spavamo, a i kada spavamo, sanjamo ih.

Izgleda da sam previše razmotrio ovu temu. Ko zna šta ću večeras sanjati. I već možete pretpostaviti – jedva čekam! Laku noć, draga braćo po džojstiku. Vidimo se s druge strane.

Nikola Aksentijević

Obično se ne sećam većine svojih snova ako ih ne zapišem, pa brzo ispare posle buđenja. Međutim, bio je jedan čudan period dok sam igrao Dark Souls pre par godina kada sam imao dosta lucidnih snova, od kojih je jedan definitivno bio pod uticajem DaS igara. 

Sanjao sam kako se borim protiv Havela iz DaS keca, sa ni manje, ni više, velikim usisivačem. S obzirom da Havel nosi ogromnu metalnu toljagu, a ja drljavi, iako gigantski plastični usisivač, Havelu nije bilo potrebno dugo da razbije zvučni zid jednim od svojih zamaha i stopi moje telo u jedno sa podom, uprkos ogromnoj usisnoj snazi mog usisivača.

Noć nakon toga, pojavio sam se u Sen’s Fortress-u, kao invader nekom igraču. Tehnički sam bio u nekoj zoni koja nije postojala u igri, ali sam nekako bio “upoznat” sa terenom. Moj verni gigantski usisivač je bio sa mnom, pa kako sam se približio uskom hodniku sa usponima i padovima gde je bila jedna od onih gigantskih kotrljajućih stena koje idu ka vama, uspešno sam je celu usisao pre nego što je stigla do mene.

Nažalost, ne sećam se kako je san išao dalje, ali poslednje što sam video jeste kako sam bio gankovan od strane igrača i par reptila koji su skočili sa platforme iznad mene sa ciljem da mi otkinu glavu, pa sam verovatno zakasnio sa “usisavanjem”. Kapiram da dugo nisam usisavao kuću, pa je to bio neki znak…

Milan Janković

Mogu imati poprilično lude snove, a kada se radi o snovima vezanim za video igre, tu slučaj nije ništa drugačiji, tako da sam izdvojio najluđi i najčudniji od svih. Ovog leta sam slobodno vreme provodio igrajući maleno indie čudo zvano Grindstone. Igra nije ništa posebno u pogledu gejmpleja jer je potrebno samo povezati što duži niz čudovišta koja ćete ubijati na tabli i ništa više. Verovatno me je to toliko ponelo jer sam igrao Grindstone opsesivno do te mere da sam sanjao kako da povežem što duži niz čudovišta. San je bio toliko realan da sam se čak probudio isfrustriran što nisam uspeo da završim niz. Prestao sam da igram Grindstone nakon tog sna.

Stefan Mitov Radojičić

Freelancer. Ovu legendarnu svemirsku simulaciju igrao sam od svog detinjstva, toliko da sam je prešao već nebrojeno puta i istražio skoro svaki kutak i wormhole koji sam mogao da pronađem. Jedne večeri, ako me sećanje dobro služi, među snove mi je došao mogući nastavak. Nove avanture i priče u koje bi se Trent uvalio, kako sa ostacima vojske sa davno napuštene Zemlje, tako i sa novopronađenim vanzemaljcima. Ne, ovo nije Star Citizen, već pravi nastavak na misterije koje su nam ostale u originalnoj igri. Mislim da sam razradio svašta nešto oko samog početka nove avanture pre nego što sam se probudio.

Božidar Radovanović

Mnoge igre su se provukle kroz moje snove, ali danas sam odlučio da pričam o Splinter Cell: Chaos Theory, njegovom Versus modu da budem precizniji. Čitav tekst o ovom modu možete pročitati u Reinstalacija rubrici pred kraj broja. Da se vratimo na san.

Kako sam ranije provodio sate i dane u ovoj igri, bilo je samo pitanje vremena kada će se pojaviti u mojim snovima. Chaos Theory je u ovom slučaju igrao ulogu misli zbog kojih ne možete da zaspite, a koje vas kasnije uhode i u svetu snova. Sam san zapravo nije nimalo zanimljiv, osim možda ukupno troma osobama iz Srbije koji su igrali Versus mod. Ovaj tekst je samo izgovor da pričam o igri koja je praktično mrtva!

Čitav san se vrteo oko mape Clubhouse, koja je predstavljena kao luksuzni smeštaj u orijentalnom stilu na dva sprata. U samom snu se nije dogodilo ništa spektakularno, osim što se praktično pojavio čitav treći sprat, koga sam mogao da vizualizujem prilično jasno. Novooformljena prostorija je za razliku od ostalih bila poveća, ali je pratila dizajn ostatka kuće. Jedino što se isticalo bila je fontana koja se nalazila nasred sobe.

Da li me je ovaj san inspirisao da aktivno smišljam nove mape za igru? Jeste. A da ih zapravo napravim? Pa…ne. 

Igor Totić

Drugarima je bilo potrebno par dana da me ubede da kupim Valheim jer i nisam neki ljubitelj survival igara. Ubeđivali su me da u pitanju nije klasičan survival i da će mi se izuzetno dopasti ako je samo probam. Pa, bili su u pravu i posle 150 sati igranja u prvih par nedelja, živeo sam, disao sam i sanjao sam Valheim. Svaki dan smo sebi pravili nove izazove. Istraži ovu planinu, skupi ovoliko srebra, napravi ovu kuću, ubij ovog bosa, toliko da sam počeo da sanjam igru. 

Sanjao sam kako smo moje društvo i ja završili u Valheim-u gde se dogovaramo kako ćemo preživeti. Svako je dobio svoju ulogu – jedan drugar je sakupljao drva, drugi je zidao, a ja sam bio zadužen za rudarenje i lov. Na kraju, probudio sam se kad me je slučajno napao džinovski jelenski bog (ko je igrao, zna) i jedino što mi je ostalo da se odmah vratim u igru i osvetim mu se. Valheim se i dalje igra, imamo svoj privatni server koji hostujem, ali snovi više ne dolaze, jer se ispunjavaju ingame.  

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.