REVIEW: PowerSlave Exhumed

Kada nešto volim, poznat sam po tome da tu konkretnu stvar mogu besomučno i iznova vrteti do iznemoglosti, u svakom narednom doživljaju uživati više nego prvi put. I pored toga što je ovo sigurno jedna od neobičnijih karakteristika moje ličnosti, ja je smatram isključivo vrlinom. Pa ko još ne bi voleo da u recikliranom uživa više nego u novom materijalu, na koji se često čeka i godinama?

S tim na umu, mogu ponosno i bez imalo blama da izjavim da sam desetu epizodu druge sezone Demon Slayer anime serije pogledao 15 puta, a poslednjih sat vremena prvog dela Metal Gear Solid franšize u ono vreme odigrao sigurno barem trideset. I dok neki od vas već kreiraju moj psihološki profil dok drugima opada kredibilitet mojih recenzija, dozvolite da navedem jedan izuzetak. Igru kojom sam bio oduševljen već pri prvom prelasku, a koju nisam ponovo zaigrao već dvadeset godina.

Exhumed, na zapadu poznatiji kao PowerSlave, igra je sa kojom sam se prvi put sreo na dočeku Nove 1998. godine. Primamljiva grafika i brz gejmplej, ostavili su na mene dobre utiske, ali igru sam za sebe lično nabavio tek dve godine kasnije i neizostavno se zaljubio u njen nesvakidašnji dizajn.

Dve decenije kasnije, bukvalno iz najdubljeg naftalina igračke istorije, na moderne konzole i računare – ova igra se vratila. Kletva neigranja duga dve decenije, konačno može biti razbijena. A svi vi koji niste imali priliku da zaigrate pa čak ni čujete za ovaj naslov, dozvolite da kažem i koju konkretnu reč o njoj.

Exhumed je FPS naslov stare generacije koji kombinuje 3D grafiku okruženja i 2D objekte i protivnike. U vremenu kada je prvobitno objavljen, umesto da bude samo još jedan od klonova tada popularnih kraljeva žanra, Exhumed poprima obličje tako daleko ispred svog vremena, da sada kada razmislim o tome, deluje mi još neverovatnije.

Igra je prožeta zagonetkama i tajnama, od kojih najveći broj zahteva da upamtite nedostižne lokacije do kojih ćete se vratiti kada steknete sposobnost da im pristupite. Tako je! Verovali ili ne, ovo je svojevrsna preteča „metroidvania“ žanra, po prvi put smeštena u 3D prostor. Godinama pre igre Metroid Prime, mene je oduševljavao ovaj nepravedno zatureni dragulj.

U to vreme, analogne palice su se tek pojavile, pa je ova igra bila u potpunosti prilagođena igranju bez njih. Ovo je bilo izvedeno na tako maestralan način, da sam ja koji još uvek nije sasvim pojmio koncept analognih džojstika, bio potpuno raspamećen mogućnošću da i bez njih ali i miša i tastature, mogu ovako dobro da se snađem u jednom FPS naslovu.

I pored toga što bih voleo opet na stari način da iskusim ovu igru, remaster donosi potpunu podršku za analogno upravljanje, te se igra sada kontroliše kao bilo koja druga sestra žanra. Ali to naravno nisu ni sva unapređenja. Podrška za „wide screen“ ekrane je naravno tu, ali i sijaset drugih opcija koje se tiču rezolucije, filtera, vidnog polja i emuliranja retro grafičkog doživljaja. Da budem iskren, mislim da nikada u životu nisam video ovoliko grafičkih podešavanja u jednoj konzolnoj igri. I svakako me raduju više nego današnji „izaberi 60 frejmova ili 4K“ standard koji je preplavio novu generaciju.

Priča igre jeste tipična postavka filma B kategorije u kom bi mogao da uživa svaki pijani filmski kritičar (ako ne i šire), i govori sledeće. Vanzemaljske sile opkolile su drevni Egipatski grad Karnak u nastojanjima da uskrsnu faraona Ramzesa i njegovu moć iskoriste da kontrolišu svet. Nalazite se u ulozi zalutalog vojnika koji uz pomoć faraonovog duha mora pronaći šest svetih relikvija i poraziti vanzemaljsku napast.

Verovatno najsmešniji detalj u vezi priče, jeste dosta loš kvalitet glasovnih snimaka, pa je Ramzesa koji objašnjava situaciju ili naratora koji vas uvodi u priču, jako teško razumeti. Da titlovi za ovo mumlanje nisu ubačeni ni u remaster, čini stvar još urnebesnijom. Možda engleski sada mnogo bolje poznajem nego pre dvadeset godina, ali Ramzes i dalje zvuči kao pijani ujka, jutro nakon trodnevne svadbe, dok pokušava da se opravda šefu koji mu u lice drekom sasipa otkaz.

Elem, kroz igru ćete skupljati i delove komunikacione opreme kako biste pozvali spasilački helikopter, od čega konačno zavisi kakav kraj igre ćete dobiti. A ovde na scenu stupa najlepši segment igre koji se tiče upravo pomenutog skupljanja. Koliko god izazovno bilo skupiti ovu opremu, to je samo vrh ledenog brega. Igra je protkana tajnama koje je pravo uživanje pronalaziti.

Šta da kažem kada je original imao skrivene 23 lutkice sa likom članova razvojnog tima, toliko dobro sakrivene da sam sada, pri ponovnom prelasku kompletne igre pronašao samo jednu? A taj broj je u remasteru čak i povećan na 31. I dok je njihovo skupljanje ovde više stvar zabave i prestiža, original je ekskluzivno na Sega Saturn konzoli u NTSC regionu, otključavao multiplejer igru sa tenkovima, ukoliko ih sve pronađete. Zamislite sad moje razočarenje nakon što sam skupio sve lutkice – na PlayStation kecu, očekujući isti tretman.

Endžin igre u vreme izlaska, bio je pravo malo remek-delo. Sijaset objekata i eksplozija na ekranu istovremeno kao i brza akcija, u potpunosti su obeležili ovaj naslov. I dok je PlayStation imao povremen pad frejmrejta u visoko eksplozivnim scenama, sve ovo je danas naravno sasvim ispeglano.

Za kraj moram dati jedan poslednji argument na konto kvaliteta ove igre. Pre nego što je objavljen Half-Life 2, Exhumed je bila moja omiljena FPS igra. Sa količinom prvobitnog oduševljenja, može se meriti samo ovo sada, kada pogledam koliko je samo dobro ostarila. A propustiti je sada kroz šake starog zaljubljenika, već okorelog veterana igračke industrije, doživljaj je kakvih nema ni približno dovoljno u životu.

Sigurno najnezahvalniji momenat u pisanju ove recenzije, jeste govoriti o manama igre. Jer one, iako postoje, meni je jako teško da ih prepoznam i imenujem. Evidentno je da nije u pitanju savršena igra, ali uperiti tačno prst u razlog zašto nije, nimalo je lak posao.

Za početak, igri bi koristilo da ima više raznovrsnih protivnika. I dok se ovo oslikava i na original i remaster, novije izdanje svakako obeležava vremešna grafika u kojoj neće svako uživati. A dizajn nivoa koliko god genijalan za ono vreme, može da „zaškripi“ pod oštrim okom igrača koji se do sada nagledao svega i svačega.

Moglo bi se reći da igri nedostaje dubine po pitanju priče i gejmpleja, ali za ono što jeste – PowerSlave: Exhumed je perfektan naslov. Prilika da se iskusi zaboravljeni dragulj na modernim platformama, nešto je što se ne propušta. Devetka je izuzetno visoka ocena iza koje ovde moram samouvereno da stanem. A na sve to, od starog zaljubljenika decenijama kasnije, još jedna decimala gore – u ime legende koja i dan danas odjekuje.

Ako volite žanr, bez zadrške odmah nabavite naslov. I ne zaboravite da nam javite utiske!

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: Nightdive Studios

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.