Postoje filmovi u kojima uživamo jer su dobri, zatim oni u kojima uživamo jer su loši i onda je tu Evil Dead – serijal gde ovo pravilo ne postoji i jednostavno uživate a gotovo da ne znate ni zašto.
Ovo je bar slučaj kada je moje lično iskustvo u pitanju. Od prvog filma i prve igre sa Evil Dead u naslovu, nepovratno sam postao obožavalac Ešovih avantura, kojima je dušu kroz svoj jako čudni ali neosporivi šarm ulio glumac Brus Kembel.
S tim u vidu, rekao bih da Evil Dead naslovi imaju dve strane – realnu i nadrealnu. Prva predstavlja zaključak na osnovu kvaliteta, od strane osobe koja na nju posmatra neutralnim očima. Druga je iskustvo onoga ko se prepustio i samo uživa u vožnji.
Kao recenzent koji sebe smatra za objektivnog procenitelja kvaliteta, dopustite da na trenutak iz ruku ispustim Nekronomikon Eks-Mortis, Knjigu Mrtvih ukoričenu ljudskim mesom i ispisanu krvlju, pa prozborim nekoliko realnih utisaka na konto igre koja je pred nama.
Evil Dead: The Game je fenomenalna igra! Ne, u stvari sačekajte trenutak, Nekronomikon mi je još uvek u ruci.
Šalu na stranu, kao i svaka igra, tako i ova ima određen broj mana i vrlina. A ja bih u ovom slučaju najradije krenuo od kvalitetnije strane najnovije Evil Dead igre.
Evil Dead: The Game je u najvećoj meri multiplejer iskustvo. To ne znači da samostalno ne možete uživati u njoj, ali to iskustvo će biti bar tri puta skromnije u odnosu na ono što donosi igranje sa pravim ljudima. I dok gejmplej najviše podseća na ono što je uveo nesrećni Evolve a uobličio Dead by Daylight, slobodno mogu da kažem da je ova igra verovatno najzabavnija od svih ovog tipa koje sam do sada probao.
Izvođenje je uglavnom iz trećeg lica, prezentovano kroz Unreal endžin što s lakoćom iznosi jako kvalitetno vizuelno iskustvo. Igrači će biti smešteni na nekolicinu poznatih lokacija iz Evil Dead franšize, a srž gejmpleja predstavlja okršaj između ljudi i hordi mrtvih odnosno demona.
Dok ljude mogu kontrolisati do četiri ljudska igrača istovremeno, armiju mrtvih kontroliše samo jedan, pa svaka od ovih strana donosi potpuno različit doživljaj. Dok su ljudi mnogo ranjiviji ali i jače udaraju, na raspolaganju imaju sijaset oružja i za cilj da unište zlu knjigu, dok armija mrtvih pokušava da knjigu zaštiti na svaki mogući način, odnosno uništi sve ljudske likove.
Kontrolisanje zlog prisustva predstavljeno je iz prvog lica, gde poput vetra lako prelazite velike razdaljine i prepreke a usput postavljate zamke, podižete vojsku iz mrtvih ili se i sami otelotvorite u obliku jačeg demona. Cela postavka podseća na igru mačke i miša gde jedna strana mora da radi dobro kao tim, dok ih druga sabotira – svojim natprirodnim moćima.
Igranje sa ljudskim timom zasigurno predstavlja autentično Evil Dead iskustvo, ali moram priznati da je igrati kao zloća verovatno najzabavniji segment igre. Uništiti protivnički auto kako bi morali da bauljaju po mraku, razdvajati ih i zastrašivati, možda jeste loše – ali osećaj je dobar!
I dok zabava sa četiri drugara definitivno predstavlja najbolji način igranja kao i apsolutnu poslasticu svakom ljubitelju serijala, ova igra ima i značajno mračniju – pardon, lošiju stranu.
Kao prvo, ukoliko nemate zainteresovano društvo ili baš ne uživate u multiplejeru, igru je moguće igrati i sa botovima. Ali takvo iskustvo je toliko degradirano u odnosu na multiplejer, da je to prosto poražavajuće. Botovi ni u kom scenariju ne mogu da zamene pravog igrača u jednom ovakvom naslovu.
Samostalni igrači na raspolaganju imaju i pet misija za preći, čime se otključavaju novi karakteri i sadržaj, ali ukoliko je igranje sa botovima loš izbor, ovo je nesumnjivo još gori. Linearni sled zadataka u kom izgubiti znači krenuti sve ispočetka, izuzetno je frustrirajuć i gotovo da nema nikakav faktor zabave.
Na vrh ove nevesele družine frustracija, nažalost moram spomenuti i još nekoliko problema tehničke prirode. Igra poseduje zavidan broj neispoliranih gličeva, gde je vrlo lako zaglaviti se u izuzetno neravnom i haotično dizajniranom terenu, a nedostatak skoka u igri sve još dodatno otežava. Videti kuda vozite, kojim putem se provući, kako se okrenuti ka protivniku… sve sugeriše na jako visok nivo neispoliranosti koja često može da vas izludi.
Opcija za invertovanje kamere u Y osi, iako postoji, funkcioniše samo za kontroler ali ne i ukoliko se igrate na mišu i tastaturi. Možda nije u pitanju nešto što će većini igrača smetati, ali svaki igrač stare škole će bezrezervno izustiti poneku kandarijansku kletvu put razvojnog tima, kako bi što pre ovo popravili hitnom zakrpom (koje u trenutku pisanja ovog teksta još uvek nije bilo!).
Konačno, tu je i loša vest za sve one koji se igraju na PC konfiguracijama bliskim minimalnoj za pokretanje ovog naslova. Igra će u najvećoj meri ignorisati vaše grafičke postavke, raditi bolje na višim podešavanjima, lošije na nižim, a definitivno najgore izgledati na maksimalnim. Totalni haos gde teksture prestaju da budu teksture i postaju mrlje kojima nijedan par ljudskih očiju ne bi smeo da posvedoči.
Zapravo, ukoliko želite pravi horor, izazivam vas da igru probate na konfiguraciji starijoj od pet godina. Ali pre toga bar sklonite sve oštre predmete iz vaše neposredne blizine.
Da rezimiramo! Evil Dead: The Game je iskustvo koje će svakom ljubitelju serijala, sa četiri istomišljenika uza se, pružiti desetine nezaboravnih, autentičnih sati legendarnog izvornog materijala u interaktivnom izvođenju. Ljubitelji serijala željni samostalnog igranja, doživeće bar tri puta skromnije iskustvo. Oni koji nisu ljubitelji,verovatno će napraviti popis gličeva i bagova koje samo pravi obožavaoci mogu da oproste. A oni koji se odluče da igru igraju na slabijim PC konfiguracijama… Za vas ću se najviše moliti.
Klaatu berada… Ma kao da je važno! Odoh ja da odigram još koju partiju.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: Honest PR
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Evil Dead: The Game
39,99€
Za:
- Autentično Evil Dead iskustvo
- Fenomenalan multiplejer sa ljudskim igračima
- Gotovo usavršen žanr
Protiv:
- Očajno iskustvo za samostalnog igrača
- Gomile bagova i gličeva
- Generalna neispoliranost
