Dugo nisam igrao Sonic igru koja bi na pravi način mogla da rasplamsa tu staru ljubav prema Seginom plavom ježu. Kako je u pitanju jako star serijal, proteklih decenija smo mogli da se susretnemo sa velikim brojem naslova, gde je Sonik iznova pokušavao da nas ponovo pridobije. Ovo naravno nije primenljivo na stare obožavaoce, jer ko je jednom zavoleo Sonika, sigurno nikad nije ni prestajao. Ali ono što svi kolektivno uvek jesu priželjkivali, jeste kvalitet. Jer tako nešto sa punim pravom i možemo očekivati od ove kultne franšize.
Iako su neki naslovi bili odlični, neki manje dobri a neki ni toliko, istorijat Sonic igara se može najgrublje podeliti na 2D i 3D igre. I dok su sve Sonikove 2D avanture manje ili više držale standard, one koje su se odvijale u tri dimenzije povremeno bi bile zaista zabrinjavajućeg kvaliteta.
S tim na umu, bez obzira na priželjkivanje nečeg sjajnog, poučen iskustvom, ovu najnoviju 3D igru sam skeptično dočekao držeći palčeve – em zbog uroka, em odlažući igranje pod strepnjom. Da stvar bude još grđa, Sonic Frontiers je prva „open world“ Sonic igra, i kao takav, eksperimentalni proizvod, dodatno mi je sugerisala zabrinutost. A moj prvi utisak, bio je upravo ono što sam i očekivao.
Igra vas sa postavkom svog univerzuma upoznaje kroz animaciju takve produkcije, da ostavlja utisak ravan glumi i režiji koju biste očekivali od filma „B“ kategorije. Misteriozni zaplet i uvertira koja Sonika i njegove prijatelje uvlači u celu zavrzlamu, ukočila mi je desnu obrvu u podignutom položaju skeptičnog čuđenja. A kada je automatski krenuo prvi nivo, za čije prelaženje je potrebno oko 40 sekundi, samom sam sebi u bradu razočarano čestitao na sumnjičavosti.
Odmah potom vas očekuje i „glavno jelo“ i „zvezda“ Sonic Frontiers-a – otvoreni svet. A kretanje kroz njega koje je isprva predstavljeno kroz jako linearne deonice i generalno dizajn koji deluje jako klimavo, dodatno me je ubedilo da je Sonic Frontiers nažalost upravo naslov kakav nisam želeo da bude. Otrcani, neinspirisani, nezgrapni haos od eksperimenta koji će samo još dublje srozati ime legendarnog ježa.
Dragi čitaoci, da sam samo znao šta me čeka, još bih više bio u neverici.
Znate kako Sonik obično počinje sa sporijim kretanjem a onda polako postiže brzinu kojom probija zvučni zid? Ova igra je otelotvorenje Sonika kao lika. Ne sećam se kada sam poslednji put doživeo jednako loš početak igre, koja bi me zatim sve više i više u sebe uvlačila. Ukratko govoreći, celo moje iskustvo je počelo razočarenjem a završilo se oduševljenjem. Nakon trideset sati igranja i osvojenog platinastog trofeja, mogu slobodno da kažem – ja obožavam Sonic Frontiers!
Kako je cela ova uvertira za cilj imala da opiše moj lični utisak po pitanju igre kao celine, mislim da bi u nastavku teksta bilo najbolje govoriti o konkretnim pozitivnim i negativnim aspektima igre.
Za početak, inspiracija koju ova igra vuče iz drugih medija je toliko evidentna, da je nemoguće ne primetiti je. Za mene su to konkretno najviše dve stvari, s akcentom na očigledniju – Breath of the Wild.
Ne samo da je otvoren svet dizajniran sa vizuelnim akcentom na drevnu a naprednu tehnologiju, već je i koncept nivoa koje otključavate i u koje se teleportujete, totalno poput hramova iz Zelda naslova. Tu su i malena stvorenja Kokoi (eng. Koco) kao pandan Korocima (eng. Korok) koji su toliko iskopirani da ih praktično i u imenu deli samo jedno slovo. Da ne pominjem da ih je na stotine razbacano po svetu i na vama da ih pronađete.
Ovo su samo par od mnogih sličnosti sa Zelda naslovom. Zapravo, teško je pobrojati sve sličnosti sa igrom Breath of the Wild, a kamoli sa ostalim ostvarenjima, ali druga jasna inspiracija za mene jeste dizajn dobrog dela protivnika, koji podsećaju na antagoniste anime serijala „Neon Genesis Evangelion“, odnosno koncipirani su po principu „biblijskih anđela“.
Od vizuelnih i zvučnih detalja pa sve do mehanika pri igranju, mnogo je toga „pozajmljenog“ sa svih strana, što nekako ujedno i celo iskustvo čini jako teško održivim ali istovremeno i nesvakidašnje zabavnim. Tako recimo implementacija Sonikovog brzog kretanja kroz otvoren svet, jako je teško izvodljiva bez „orkestriranih“ putanja. Ovo dovodi do jako velikog broja nepredviđenih i iritantnih okolnosti gde je lako zaglaviti se u neki objekat, pasti u provaliju ili odleteti na totalno pogrešnu stranu. Ali kada se kockice poklope i sve proradi, veličanstveno je i ushićujuće, poput pravilno postavljenih domina koje precizno padaju jedna za drugom.
Mogu slobodno da kažem da je igra, ma koliko se ona trudila da stvari drži pod kontrolom, u najvećem delu na potpuno haotičan način prepuštena samom igraču. Ovo jeste otvoren svet ali je u pravom smislu reči i „sand box“ igra, gde se sa mehanikama i načinom igranja prosto poigravate po sopstvenom nahođenju. Postoji krajnji cilj, postoje određeni koraci koje morate preduzeti da mu se približite, ali većina svega toga je gotovo potpuno opciona. A evo ukratko i kako to funkcioniše.
Da biste napredovali, potrebno je da skupljate određene predmete koji vam otvaraju mogućnost da aktivirate delić priče. Ove instance su rasute svuda po svetu i svaka zahteva da imate određen broj skupljenih predmeta. Ujedno, morate pronaći i poraziti takozvane „guardian“ likove, od kojih dobijate zupčanike kojima otključavate nivoe. Ovi nivoi su prezentovani u tradicionalnom Sonic okruženju i njihov prelazak u zavisnosti od performansi, nagrađuje igrača ključevima. A ovi ključevi, nakon što skupite određen broj, otključavaju „Chaos Emerald“ negde na mapi. Kada skupite skoro sve ove smaragde i aktivirate priču do izvesnog dela, možete se suprotstaviti glavnom protivniku tog sveta.
Kažem tog sveta, jer Sonic Frontiers ne poseduje samo jedan ili dva, već 5 (tehnički 4) svetova za istraživanje. Ovo je nešto što me je više obradovalo nego oduševilo, jer igra je svakim narednim korakom bivala sve bolja. I po pitanju otvorenih svetova i po pitanju pojedinačnih nivoa i po pitanju priče i likova, apsolutno svaki aspekt igre je sve bolji, što je više igrate.
Zapravo, za igru koja vas isprva totalno bombarduje najbanalnijim „tutorijalima“, gotovo da vas ničemu neće ni naučiti na taj način. Skoro sve se zasniva na „provali sam“ principu i baš iz tog razloga, igrač počinje u stanju izgubljenosti a završava potpunom dominacijom nad svim sistemima. Sistemima koje je sam otkrio kako funkcionišu.
Sa druge strane, za igru koja bi po prirodi trebalo da bude brza, kretanje kroz menije i preskakanje animiranih sekvenci koje se ponavljaju, neverovatno je tromo i usporeno. Promeniti samo par opcija, zahteva veliku dozu strpljenja a preskakanje filmova koje se izvršava držanjem dugmeta, greškom može preskočiti i narednu animaciju ukoliko se zanesete, što dodatno frustrira. Kao šlag na torti, tu je povećanje Sonikove brzine i kapaciteta prstenova, gde svaku od statistika možete povećati do 99. nivoa, ali nivo po nivo, prolaskom kroz tekst koji se ponavlja. Za svaki nivo, potrebno je oko 10 sekundi vašeg vremena, pa sami izračunajte koliko je to ukupno minuta na najbanalniju, dosadnu stvar.
Dok se ja trudim da smisleno i organizovano govorim o haotičnoj igri, jasno je da tako nešto i nije sasvim izvodljivo. Ali mislim da bismo sve negativne strane ovog naslova mogli da pobrojimo na sledeći način. Igra je prepuna „gličeva“ gde Sonik u haosu i brzini može da završi tamo gde niste planirali. Ili gde vas neki dosadni protivnici stalno pokušavaju da uvuku u borbu, fokusirajući vašu kameru na sebe. Isto važi i za predefinisana okruženja sa kontrolisanim uglom posmatranja.
Sve stvari koje možete da sakupljate, totalno su haotično raspoređene po svetu, što znači da je gotovo nemoguća misija ići nekim redosledom. To je rešeno tako što su ovi resursi dati u izobilju, i možete ih skupiti mnogo više nego što vam je potrebno. Ukoliko ste perfekcionista, ovakve stvari vas mogu nervirati. Naročito kada otkrijete da skoro svaki predmet, Sonik može da nasumično stvori tako što u trku nacrta zatvoren krug tragom koji ostavlja iza sebe. Bez obzira na veličinu kruga koji može biti i prečnika pola metra, iz njega će poleteti nasumičan broj nasumičnih predmeta. A činjenica da ove krugove možete praviti i po jedan u sekundi kada se malo izvežbate, skoro da u potpunosti ubijaju celu poentu igranja bilo čega.
Na svu sreću, igrati Sonic Frontiers je toliko zabavno, da ćete svaki sistem zloupotrebljavati više iz čiste zabave, nego namere da igru zbrzate. Praktično svaki naredni svet, nivo i protivnik, sve su zabavniji. A mehanike koje se nekim čudom kroz uvek sveže zagonetke nižu jedna za drugom, ne dopuštaju da se dosađujete.
Zapravo od svih poređenja sa drugim naslovima, zaboravio sam da pomenem za mene lično možda i najveći. Sonic Frontiers izgleda kao Super Mario Odyssey, kada bi mu se kroz prezentaciju igre Bowsers’s Fury, sakupljanje predmeta i rešavanje zagonetki učinilo zabavnijim. Ovde, bez obzira koliko je jednostavna zagonetka ili način da dođete do nagrade, osećaj satisfakcije je zagarantovan.
Što se performansi tiče, a one su za jednu ovako brzu igru zaista važne, PlayStation 5 nudi dve opcije i to 4K igranje u 30 sličica po sekundi, ili nižu rezoluciju a mnogo bolji frejmrejt. Druga opcija je nešto što oberučke preporučujem, naročito iz razloga što grafika sa tehničke strane nije ništa spektakularno. Nešto mutniji prikaz slike za bolje izvođenje, dobitna je kombinacija u svakom smislu.
Jedino što me čudi jeste nemogućnost razvojnog tima da igru sa ovakvom grafikom dovede na izvođenje u 60 frejmova po sekundi i 4K rezoluciji. Predmeti koji se učitavaju na jako velikoj blizini, detalji koji se gube već na nekoliko koraka kao i slični, iznenađujući momenti, stvarno teraju da se zapitate kako sve nije moglo mnogo bolje. Na svu sreću, umetnički dizajn sveta toliko lako priraste k srcu, da već posle nekoliko smena dana i noći (što je takođe prisutno u igri), već počinjete da uživate u svakom izlasku sunca, kao da igra izgleda daleko bolje nego što to zaista jeste slučaj.
Morao bih da pomenem i muziku koja zbilja ide pod ruku sa tradicionalnim temama iz 3D Sonik naslova, ali meni lično nije skoro uopšte prijala. Da, tu je povremena pesma koja je podizala atmosferu, ali generalno bih morao da zaključim da je muzička podloga dosta otrcana, neprikladna i povremeno blamirajuće neprijatna. Naročito kada se setim kvalitetnih numera iz nekih od prvih Sonic naslova, na kojima je privremeno radio čak i Majkl Džekson. Ali ovaj aspekt opet ostavljam na sud vama, jer o ukusima, naročito muzičkim – ne vredi raspravljati.
O ovoj igri bih mogao da govorim satima, iako kroz ovu malo dužu recenziju već imam utisak da nisam skoro ništa od značaja rekao. Ali pretpostavljam da tako mora biti, kada su u pitanju izuzetno haotični ali apsolutno zabavni naslovi! Sonic Frontiers je za mene savršen primer sukoba kvaliteta i zabavnog faktora. A kako lično smatram da zabavni faktor igre jeste njen najznačajniji aspekt, on sa lakoćom anulira većinu nedostataka koje je haos u igru tako bezrezervno ulio.
Na polici mojih ličnih favorita, ova igra se nalazi mnogo više od osmice, kojom je upravo vama krajnje kritički i objektivno „brendiram“. Igra koja pati od tako otrcanog narativa i takvih tehničkih poteškoća, ne može dobiti najviši rejting. Ali koja ima tako neporeciv zabavni faktor, ne može imati nisku ocenu pa da je i dva puta lošije sklepana. Zato u duhu ovog haotičnog teksta o haotičnoj igri, naglo stajemo sa preporukom – pružite igri priliku i zaigrajte je bar sat vremena. Dalje će vas voziti sama.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: Iris Mega
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Sonic Frontiers
59,99€
Za:
- Nesvakidašnje zabavna igra
- Savršenstvo linearnog, brzog platformisanja
- Sadržaj i „sand box“ sloboda
Protiv:
- Jako haotično iskustvo kom fali dosta poliranja
- S obzirom na grafiku, igra je morala raditi dosta brže u svakom režimu
- Muzika je mogla biti mnogo bolja
