Ko je tražio FFT i Tactics Ogre klona, ovde ga neće pronaći: Triangle Strategy recenzija

Share

Tweet

Share

Share

Email

Triangle Strategy je izašao za Nintendo Switch početkom ove godine, a u oktobru se pojavio i za PC. Taktičke JRPG igre obično ostanu Nintendove ekskluzive, te je osvežavajuća mogućnost zaigrati igru iza koje je bila velika uzbuđenost pre njenog izlaska. Jedan od glavnih razloga za to je bilo očekivanje da će igra obnoviti slavu koju je Final Fantasy Tactics doživeo pre više od 25 godina. Nažalost mnogih to se nije desilo, jer igra nije bila ono što su mnogi očekivali. Na moju veliku sreću ta činjenica je apsolutno ono što meni predstavlja veliki plus u odnosu na precenjenost FFT-a.

Triangle Strategy počinje u zemlji po imenu Norzelija u kojoj koegzistiraju tri nacije, Aesfrost okružen ledenim planinama i prekriven večitim snegom, Glenbrook sa svojim zelenim poljanama i ravnicama i Hyzante čije se kraljevstvo nalazi u velikoj i neprohodnoj pustinji. Kao što to obično biva, sve tri nacije su dugo bile u borbi oko resursa svojih protivnika, ali poslednjih trideset godina među njima vlada mir uspostavljen pomoću kralja Glenbrooka. U Glenbrooku je pronađen veliki rudnik za koji je određeno da bude simbol ujedinjenja koji će uz pomoć sve tri nacije svima doneti prosperitet i ojačati savezničke veze između sva tri kraljevstva. Naravno ne vide svi to isto, a stare rane i ubeđenja još uvek nisu zaceljena u potpunosti, zbog kojih će Norzelija ponovo biti obuhvaćena u plamenu rata. U centru svega nalazi se Serenoa, sin jedne od tri uticajne kuće Glenbrooka, koji će na svojim leđima zajedno sa svojim vernim saveznicima morati da se upusti u rat i pokuša da ga okonča.

Sa strane gejmpleja, Triangle Strategy nije izmislio toplu vodu, tako da će se od samog početka lako snaći svako ko je nekada igrao taktičke RPG igre, posebno na konzoli. Doduše igra ima par inovacija sa kojima se razlikuje od većine. Prvobitno, svaki lik ima svoju ulogu i svoje posebne sposobnosti. Sa te strane, iako se jedinice mogu svrstati u klasu ratnika, maga, tenka i slične uobičajene uloge, svako od njih ima svoje sposobnosti koje dobija tokom levelovanja i unapređivanjem svog oružja. Dva strelca na primer mogu imati potpuno dve različite uloge – dok se jedan fokusira na nanošenje velike štete sa velike udaljenosti, drugi se recimo fokusira na debuffovanje i privremeno zaustavljanje neprijatelja. S obzirom da svi likovi imaju pregršt sposobnosti, umesto mane igra koristi takozvani TP resurs. Svaki lik počinje sa 3 TP-a koji se mogu iskoristiti za bacanje magija i specijalnih sposobnosti. Nakon što na istog lika ponovo dođe red, njegov TP se obnovi za jedan. Na ovakvu vrstu sistema sam dugo čekao, i na moju sreću sve veći broj taktičkih igara u poslednjih pet godina totalno zamenjuje manu sa mnogo boljim sistemima poput ovoga. Više se neće desiti da vaš mag postane potpuno beskoristan u borbi nakon što potroši svu manu. Naravno menadžment TP-a je krucijalan, jer sposobnosti uglavnom koštaju vise od jednog, što onemogućava spamovanje najjačih poteza do besvesti.

Što se težine tiče, igra ima četiri opcije – Very Easy, Easy, Normal i Hard, koje možete menjati kada god poželite. Lično sam igrao na Hard težini a uz to sam isprobao i Normal, i mogu reći da je razlika prilično velika. Dok je na Normalu moguće biti prilično agresivan, na Hardu se gejmplej potpuno menja. Neki od likova koji su prilično “slabi” postaju krucijalni zbog svojih sposobnosti koje često ne nanose štetu već pružaju preko potreban CC. Korišćenje mape, dobre taktike i planiranja poteza unapred postaju izuzetno bitni jer većina likova može da umre posle otprilike tri udarca. Iako ne mogu reći da je igra sama po sebi preteška, bilo je slučajeva kada sam morao da ponavljam borbu nekoliko puta dok nisam pronašao pravu strategiju. Iako postoje načini za grind, levelovanje likova posle nekog vremena stane, tako da vam igra ne dozvoljava da kasnije pobeđujete borbe za tri sekunde jer ste potrošili pet sati na grind sa strane.

Jedan aspekat koji se nekima neće svideti jeste skoro potpuno odsustvo opreme – ne postoje oklopi i slično. Postoje dva slota za prstenje a sve ostale statistike se pojačavaju unapređivanjem, to jest kraftovanjem oružja i unapređivanjem klase lika. Svaki lik ima tri nivoa oružja koja otključavaju različita unapređenja za taj nivo. Za to su vam potrebni resursi koji se mogu osvojiti od neprijatelja ili kupiti od prodavca, i to za priličnu količinu para. Tokom prvog prelaženja pare i resursi će uvek predstavljati problem, tako da je veoma bitno dobro razmisliti koje sposobnosti i statistike želite da poboljšate i u kog lika želite da uložite resurse. Isto tako unapređivanje klase zavisi od medalja koje se dobijaju na fiksnim mestima, a unapređivanje klase pored malog povećanja statistika, otključava nove poteze i magije.

Mali spoiler alert za ovaj pasus! Igra ima četiri različita kraja u zavisnosti od konvikcije glavnog lika. U suštini, postoje specifični delovi igre gde se kroz biranje određenih odgovora generišu prvobitno nevidljivi poeni koji se dele na Morality, Utility i Freedom. Konvikcije određuju koji od likova se slaže sa donetom odlukom, s obzirom da glavni članovi družine takođe učestvuju u donošenju odluka. Pre svake bitne odluke moguće je diskutovati sa likovima, gde možete da pokušate da ih ubedite ka željenom putu, ali to je izuzetno teško tokom prvog prelaženja, s obzirom da su statistike konvikcija prvi put nevidljive. Nakon što se igra pređe otključava se New Game +, i pored likova i svega što je prvobitno otključano, konvikcije postaju vidljive i njima je moguće upravljati slobodnije. S obzirom da postoji račvanje u igri, gde pritom otključavaju nove likove, borbe i tok priče, Triangle Strategy ima veliki “replay value”. Iako je ovaj sistem zanimljiv, pitanje je koliko će igrača želeti da ponovo igra igru i otključa najbolji kraj, koji je skoro pa gotovo nemoguće otključati prilikom prvog prelaženja.   

Jedna od prvih stvari koje se mogu uočiti je količina dijaloga i scena koje vode celokupnu priču ove igre. Čak i pre nego što vas ona baci u prvu borbu, proći će najmanje trideset minuta ako ne i više. Ovo je bila jedna od velikih zamerki mnogih igrača nakon što je igra prvobitno izašla za Switch. Da budem iskren, s obzirom da JRPG-ovi, pogotovo taktički, uglavnom imaju užasavajuće loše i u potpunosti kliše narative, koje ova igra donekle zaobilazi, ova kritika mi nije bila jasna. Pre nego što sam započeo igru, po onome što sam čuo, očekivao sam još jedan naslov sa jednobojnim zlikovcima koji uvrću svoje iz satelita vidljive brkove dok šutiraju male mačiće, dok pritom raznorazni monstrumi haraju svetom zbog toga što je nekakva magična čarapa svetog Vasilija ili nekog takvog heroja prošlosti počela da gubi moć jer zli bog, koji se naravno pojavljuje tek na kraju, vuče konce iz senke. U potpunosti suprotno tome, cela priča je prilično “ljudska”, sa negativcima koji su često više sivi nego crni sa par izuzetaka. Oni koji su na vrhu služe sebi, ali pored toga njihova ubeđenja i reforme koje žele da donesu su diskutabilno bolje od trenutnog stanja svojih protivnika. Doduše ne mogu reći da je priča bez svojih mana, jer još uvek pati od nekih karakteristika JRPG narativa gde se neka logična pitanja ni ne postave u ključnim trenucima, ali svakako je ogroman korak napred za ovakvu vrstu igara. Jedan od ranih primera je kada određenog lika protivnička nacija likvidira jer je pronašao nešto neočekivano u rudniku. I dok je iz dijaloga očigledno da je nešto sakrio od drugih, nikome iz družine ne pada na pamet da proveri o čemu je reč. Ovakvih primera ima nekoliko, ali kao što sam spomenuo toga je mnogo manje nego u drugim igrama ovog tipa. 

Što se samog zvuka i muzike tiče, nema ničega što će ikoga previše oduševiti. Mogu na prste jedne ruke navesti broj numeri koje po kvalitetu odskaču od generičnog i zapravo dodaju uzbuđenju tokom borbi. Posebnu pažnju moram posvetiti glasovnoj glumi u igri, koja je po kvalitetu najnekonzistentnija koju sam ikada video. Na primer glavni lik Serenoa zvuči apsolutno užasno i drveno, dok recimo Benedikt, njegova desna ruka, zvuči izuzetno dobro. S obzirom da postoji velika količina glasovnog dijalekta taj “krivudavi” kvalitet se može primetiti na više mesta. Doduše moguće je prebaciti glasove na japanski gde je kvalitet glume po običaju na mnogo višem nivou, ali to ipak nije opravdanje.

Kao sam port igra nije preterano zahtevna, ali naravno nešto od čega veliki broj ovakvih igara oboljeva jeste odsustvo grafičkih opcija. Pored rezolucije i još par efekata nije moguće promeniti neke detalje koji bi danas trebalo da budu standard. Jeste da je igra 2.5D i da su sprajtovi likova kvalitetni, ali to ni u ovom aspektu nije opravdanje. Ako ništa drugo, kontrole su veoma dobre, a ako ne posedujete gamepad sve dugmiće je moguće remapovati i prilagoditi. Iako bih lično voleo da je miš malo bolje prilagođen, njegovo odsustvo najčešće nije preterano uticajno. 

Izuzetno sam uživao u igri i uložio više od osamdeset sati u nju, i još uvek nisam otključao sve. Odsustvo grinda, farmovanja opreme, levelovanja nepotrebnih likova i dobar balans su u mojoj knjizi mnogo više nego nešto outdated poput FFT-a ili novog remastera Tactics Ogrea. Iako ima donekle zanemarljive mane, postoji jedna preko koje je vrlo teško preći, a to je njena cena – 60 eura za ovakvu igru je iskreno previše, posebno kada se na to doda da je igra port koji je izašao više od šest meseci nakon originala. Koliko god ja želeo da preporučim igru za naš standard (a definitivno je preporučujem), savetujem vam da sačekate popust.

Autor: Lazar Drašković

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.