Na tragu svojih prethodnika: Somerville recenzija

Pre skoro 15 godina, na malenom i amaterskom sajtu, ugledao sam nekoliko animiranih „gif“ sličica iz igre u nastanku i u potpunosti se oduševio. Nepoznati studio spremao se da izrodi igru veoma originalnog dizajna ali još više neverovatnog gejmpleja koji je od jednostavnog 2D izvođenja pravio nešto što više liči na animaciju nego na igru u realnom vremenu. U pitanju je bila igra „Limbo“, čijem sam nastanku posvedočio davno pre nego što je zasluženo stekla kultni status a zatim utabala put još neverovatnijem naslovu „Inside“.

No, jedan od dvojice osnivača studija „Playdead“, nezadovoljan činjenicom da je pomenuti izdao tek dve igre za više od decenije postojanja, napustio je „gnezdo“ i osnovao „Jumpship“ studio sa namerom da se stvari ubrzaju i kvalitetni naslovi češće izbacuju. Uveren da bi njegovo vođstvo ovo s lakoćom omogućilo, „Jumpship“ izdaje Somerville – igru koja je pred nama. Da li su uspeli da ostanu na stazi slave prethodnika ili su obećanja bila samo prazne priče? Hajde da zajedno saznamo.

Ne skačite pravo da proverite ocenu! Pa gde je tu zabava? Ostanite malo uz mene, obećavam da neću dugo gnjaviti ovaj put.

Recenzijom ću nezaobilazno morati da pravim povremena poređenja sa prve dve igre „Playdead“ studija i već u samom startu, uočava se razlika na koji način ulazimo u priču. Dok Limbo i Inside nemaju gotovo nikakve uvodne sekvence, Somerville čak nekoliko minuta gradi atmosferu muzikom i scenom vožnje automobila ka kući iz ptičje perspektive. Drugačije ali ne i loše, naročito ukoliko ne žurite da odmah skočite u akciju.

Vizuelni stil je srce igre i dok pomalo podseća na prošlogodišnji i nesvakidašnji naslov „12 minutes“, moram reći da ga u celosti obožavam. Povremene animacije prosto zadivljuju a nema tog kadra koji na slici ne izgleda odlično. Već pri samom početku igranja, bio sam izuzetno zadovoljan vizuelnim kvalitetom igre i ovo se zadržalo sve do samog epiloga.

Priča je intrigantna kao što se moglo i očekivati ali za razliku od prethodnih igara, ne ide joj sasvim u korist manjak pojašnjenja po pitanju narativa. Postavka i sam zaplet odaju utisak jasno definisane priče, ali nemojte se začuditi ukoliko sve napravi nagli zaokret u apstraktno i neobjašnjivo. Zapravo, slobodno se začudite. To je sasvim prirodna i ljudska reakcija…

Sve pomenuto, razlikovalo se ili bilo slično igrama sa kojima poredimo Somerville, nešto je što bih nazvao pozitivnim karakteristikama ove igre, odnosno jeste sve ono što je dobro u vezi nje. Ostatak, a to nesumnjivo nije tako malo stvari, manje je kvalitetno a povremeno i još manje od toga.

Intuitivni gejmplej na kakav smo navikli, ovde je samo odjek u odnosu na očekivano. Previše je stvari koje deluju kao da su moguće za izvesti a nisu bile ni u fazi ideje razvojnom timu. Prevelika učestalost ovakvih momenata ume da rezultuje suptilnim razočarenjem, što je onaj mali, tihi i turobni osećaj koji svaki gejmer oseti u stomaku kada stvari ne idu po planu, već vas igra konstantno podseća na to da ste samo igrač i da igrate po njenim pravilima.

Kretanje karaktera kao i sveukupne animacije bez obzira na kvalitet, često umeju da deluju neprirodno. Naročito ukoliko proletite kroz neki objekat ili interakcija sa okolinom ne izgleda precizno koliko bi to trebalo da bude. Upravo su ovo neke od ključnih tačaka gde su Limbo i Inside briljirali nesvakidašnjom ispoliranošću svojih mehanika i igrivosti. Nekako tužno deluje kada igra od koje očekujete da se ponaša na isti način, počne da se ponaša kao da ste je propustili kroz nedovršen emulator sistema za koji je namenjena.

Muzika iako retko prisutna, na momente izuzetno prijatno iznenađuje građenjem atmosfere, ali za to plaća cenu svim momentima gde nedostaje, čineći da ostatak igre deluje daleko više isprazno nego što je to moralo biti. Ovo samo dodatno čini da još više cenim audio dizajn prethodnih igara koje su idealnim doziranjem ceo posao besprekorno završavale.

Kao najveći greh koji je ova igra morala da počini, moram da istaknem nešto u vidu spojlera za sva očekivanja. Somerville obiluje praznim hodom. Momentima koji nikuda ne vode. Sve jeste povezano, zaista, i sve sekvence, od početka do kraja, čine jednu veliku celinu. Ali barem polovina igre odaje utisak gledanja reklama. Previše je deonica gde igru igrate samo zarad igranja, što za naslov koji ne traje duže od 6 sati predstavlja bukvalno smrtnu presudu.

Kao penu za brijanje u vidu šlaga na torti, tu su zaista fascinantni gličevi koji dolaze u više varijanti i ukusa a lično omiljeni mi je jedan kojim slučajno možete da preskočite celo prvo poglavlje i zaplet igre. Da stvar bude lepša, više od mesec dana nakon zvaničnog izlaska igre, situacija nije ništa bolja i ovo je još uvek prisutno. Tako da, nemojte da se začudite ukoliko apsolutno neočekivane stvari počnu da se dešavaju i igra ispreskače samu sebe. Zapravo, slobodno se začudite. To je sasvim prirodna i ljudska reakcija…

Somerville je iskustvo koje bi uz dobro brušenje, šmirglanje i poliranje moglo da bude daleko bolje, a kvalitetnijom režijom i smanjivanjem bespotrebnih momenata, čak jedno od najboljih igračkih iskustava godine. Nasuprot svemu, ja sam pošteno uspeo da uživam u onome što je igra imala da ponudi. Ali kao preporuku, Somerville mogu da pomenem samo kao naslov kom možete pružiti priliku. Bez obzira na sve njegove sulude nedostatke, još uvek je u pitanju nesvakidašnja igra. A takvih bih lično voleo da imamo mnogo više u našim igračkim bibliotekama.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: Plan of Attack

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.