Atomska igra puna srca: Atomic Heart recenzija

Share

Tweet

Share

Share

Email

Atomic Heart je najavljivan godinama i delovao je kao jedna od onih igara koje nikada neće ugledati svetlost dana. Međutim, ruski razvojni tim Mundfish je uspeo da izgura ovaj projekat do kraja i evo nas, februara 2023. gde konačno možemo da isprobamo ovaj, na prvi pogled, ruski Bioshock. Iako vuče dosta inspiracije iz igara kao što je pomenuti Bioshock ili Metro, pa čak i Stalker, Atomic Heart uspeva da uspostavi svoju originalnu atmosferu. U pitanju je pucačina iz prvog lica sa elementima akcionih RPG-ova, balansirajući na nekoj čudnoj liniji između takozvanog immersive sim žanra i tipične pucačine. 

Ono što je dosta privlačno kod Atomic Hearta jeste njegov svet i sama premisa igre, smeštena u alternativni univerzum gde su Sovjeti otkrili novu česticu koja im je omogućila da postanu predvodnici otkrića, nauke i generalno budućnosti čovečanstva. SSSR je postao tehnokratska utopija, a vi, Major Nečajev, kao stari prijatelj uticajnog naučnika iz drugog svetskog rata, prisustvujete izumu ‘’kolektivne veštačke inteligencije’’ koja bi trebalo da poveže čovečanstvo u potpunosti. Igra često pravi paralele sa već postojećim i nepostojećim izumima stvarnog sveta kao što su internet, AI i slično, ali na veoma specifičan i originalan način. U uvodu dobijate priliku da vidite glavni grad tehnološkog napretka SSSR-a, tačnije postrojenje 3826. Naravno, stvari ubrzo polaze po zlu. 

Ne samo po eksplozivnosti, već i po živosti ovog fascinantnog sveta, prvih sat vremena igre će dosta igrača nepovratno zaintrigirati postavljenom misterijom i velelepnošću ove fikcije, odmotavajući klupko priče nesvakidašnjim tempom koji će vam dozirati priču u specifičnom maniru koji ne bih želeo da upropastim. Iako generalni narativ mogu samo da pohvalim, dijalozi između vas i vašeg pričajućeg robotskog kompanjona su isprepletani bazičnim foricama zbog kojih ćete često prevrtati očima. Kroz te razgovore se može provući neka bitna, pa čak i kontroverzna tema, ali ovde je problem kvantitet ovih dijaloga gde ćete često umeti da preklinjete za minut tišine. Sve to je podržano solidnom glasovnom glumom, ali ipak više kod preostalih likova. Međutim čak i iritantne glasove glavnog lika i njegovog drugara možete ispraviti odabirom ruskih glasova koji ne samo da doprinose na kvalitetu njihovih razgovora, već i neizmerno utiču na već veliku imerzivnost kojom vas AH uvlači. 

Što se gejmpleja tiče, obuhvataće dosta tipičnih elemenata ovakvih igara kroz tipične šunjalice, neke veoma zanimljive zagonetke koje sada ne bih otkrivao, kao i borbene sekvence. Borba u početku deluje pomalo mlako, pogotovo kod nekih oružja, te će vam igra možda delovati monotono ili isprazno, međutim AH svoje adute dozira ‘’na kašičicu“, i obećavam da se ne samo borba, već i kompletna igra potpuno otvara u jednom prirodnom toku. 

Oružja se mogu unapređivati raznim materijalima koje će vaša rukavica verno usisavati bez neke potrebe za butanjem po ćoškovima, što je za svaku pohvalu. Ona često mogu sadržati nove poteze, tipove paljbe, metke i slično kako ih budete unapređivali, dok kasnije borba izbliza postaje veoma udarna i zanimljiva. Jedino što može kočiti ove segmente jeste opšta ‘’sunđerastost“ neprijatelja koji kasnije mogu upiti veliku količinu štete, pa određene boss borbe, iako generalno jako zanimljive u smislu dizajna, mogu delovati jako naporno. U levoj ruci imate i moći nalik tonicima iz Bioshocka, te možete bacati munje, vitlati neprijateljima gore dole, zapaliti ih i drugo, i generalno su jako satisfaktorne za korišćenje u sinergiji sa vašim oružjem. 

AH malo posustaje sa inicijativom da vas natera da koristite različite moći i mehanike pri borbama sa jačim boss protivnicima, pa nikada niste ohrabreni da preterano promenite stil igre radi pobede, već od vas ekskluzivno očekuje da predvidite poteze vašeg protivnika. Zato i postoji mehanika izbegavanja koju ćete u igri najviše koristiti, gde u bilo koju stranu oko sebe možete iscimati vašeg lika, sa prilično čistim pokazateljima kada je najbolje da izbegnete udarac protivnika crvenim krugom oko njegove glave. Sve ovo zvuči pozamašno, ali kao što rekoh, igra vas polako uvodi u svoj svet, zagonetke i protivnike, dok je različitost tih protivnika nažalost jako slaba u početnim časovima igre, gde i bazični roboti imaju poprilično klimave animacije i ne predstavljaju neko zanimljivo iskustvo. Srećom, ovaj element se proširuje kasnije u velikoj meri.

Vizuelni dizajn je jako originalan, uzimajući elemente iz dieselpunka i steampunka sa retrofuturizmom koji se savršeno uklapaju sa sovjetskom estetikom. Mundfish je poklonio pažnju velikom broju detalja u skoro svim okruženjima, dok je svet veoma organski kreiran i zanimljiv na veoma atipičan način. Sveprisutna glomaznost velelepnih skulptura i zgrada inspirisanih sovjetskom arhitekturom će vam oduzimati dah, kao i zdanja bazirana na stvarnim lokacijama kao što je Lomonosov univerzitet. Što se tiče enterijera, njima je poklonjeno podjednako pažnje, pa će i naizgled obični bunkeri imati intrigantnu strukturu. Zvučna podloga je možda i najbriljantniji deo Atomic Hearta, gde Mik Gordon podiže atmosferu igre na nov nivo odličnom kolekcijom klasičnih numera i šlagera. 

Što se tiče optimizacije, bagovi postoje, mada Atomic Heart generalno izgleda maestralno, lako se postavljajući kao jedna od najlepših igara svih vremena. Ovo pritom radi jako dobro, prebacujući trocifren broj slika u sekundi na jačim mašinama, i generalno pružajući stabilan frejmrejt na konzolama bez nekog većeg gubitka u smislu detalja. 

Sve u svemu, Atomic Heart nije igra bez mana, ali je definitivni prikaz da je razvojni tim uložio dušu u realizaciju ove igre, dišući originalnošću i zanimljivom pričom. Kroz tridesetak sati gejmpleja sigurno će vam ostati u sećanju kao jedno vrlo upečatljivo iskustvo.

Atomic Heart je dostupan za PC, Xbox Series X/S, Xbox One, PS5, PS4

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.