Nisam očekivao ovakvu igru…
Obožavaoci kultnog naslova Final Fantasy VII, godinama su priželjkivali modernizaciju drage igre. Iz kuhinje Square Enix studija, odgovor je glasio da je to prevelik zalogaj za dati trenutak. Rekreirati priču i sve lokacije originala u modernom ruhu, posao je prevelikih razmera i zahtevao bi godine, ako ne i deceniju razvoja. No nakon nekoliko naznaka da bi se ovaj san mogao ostvariti, konačno je najavljen Final Fantasy VII Remake koji ne samo da je fantastično odradio posao, već se ispostavilo da je samo prvi od tri dela kojim će priča originala biti ispričana. Trilogija koja će se na kraju i protezati kroz period razvoja od oko decenije, postala je konačno opipljiva stvarnost.
Lično nisam krio oduševljenje prvom igrom pre četiri godine, jer je Remake pogađao sve mete tako precizno i snažno da nijedan ljubitelj originala ne bi mogao ostati ravnodušan. Pa čak i da niste igrali originale ili možda ni čuli za Final Fantasy, igru sam srdačno preporučivao svima. A sve vreme sam smatrao da je Square Enix sebi postavio jako visok cilj, pa da će ono što je postigao prvim delom trilogije, biti teško nadmašivo nastavcima. Bojažljivo sam se nadao bar istoj količini kvaliteta, u strahu od potencijalnog razočarenja.
O Final Fantasy VII Remake sam čak tri puta pisao recenziju za naš i vaš časopis. A o Rebirth bih voleo da imam priliku da govorim tri puta više od toga. Kada se postavi rame uz rame sa svojim prethodnikom, Remake deluje kao „demo“ za Rebirth. U apsolutno svakom mogućem smislu, ja zaista nisam očekivao ovakvu igru…
Pod nabojem svežih emocija kako sam igru tek skoro završio, no i naoštren da objektivno na papir prenesem svoje utiske, nemojte zameriti ukoliko se pošteno raspišem. Ovoj recenziji je pak suđeno da bude istovremeno i previše dugačka i previše kratka, jer malo je slova na tastaturi da bi se jedan ovakav spektakl preneo na strane jedne skromne recenzije.
Sam prelazak igre, bio je prava pustolovina i iskustvo kakvo treba doživeti. Pod uticajem očekivanja i inicijalnih utisaka, Rebirth je za mene bio vrtoglavi uspon tokom cele svoje dužine. A baš onako kako sam ga i ja doživeo, želeo bih da prenesem i kroz ovaj tekst, počevši od njegovih najslabijih strana a završivši na onim najsnažnijim.
Prvi utisak, nesumnjivo se ticao grafike. Sve je delovalo kao premali pomak u odnosu na prethodnu igru, pa su se neke stare boljke čak ponovo pojavile i u ovom nastavku. Igra pati od izvesnog broja izuzetno loših tekstura, koje ceo vizuelni momenat remete na jako čudan način. Neverovatno je da teksture tako lošeg kvaliteta postoje u tako lepom svetu, nešto od čega je i Remake takođe patio. Pa i neka rešenja poput nebeskog svoda i udaljenih pejzaža, koji su zapravo samo jedna velika slika zalepljena na horizontu, izazvaće nevericu kod većine igrača koji imaju oko za detalje. Sunce, oblaci, nebo… Sve izgleda poprilično lepo, dok ne shvatite da je čak i „lens flare“ efekat samo oslikan na zemaljskoj „tavanici“, ne bi li potom počeli da primećujete i ostale čudne artefakte, kao ostatke grešaka umetnika koji je slikao po nebu.
Osvetljenje, iako božanstveno, takođe ima neke momente koji su činili da likovi izgledaju, u najmanju ruku rečeno – malokrvno. U ostalim situacijama, izgledali bi kao zombiji za jako zabrinjavajućim izrazom lica. Kao ono kad smo kao klinci plašili jedni druge sa lampom uperenom na lice iz mrvog ugla od brade. Tu je i simulacija vode, koja je blago rečeno skromna. A interakcija sa njom je gotovo nepostojeća. Ovo su sve neki od momenata koji vas teraju da oči trljate u neverici, kako je tako nešto uopšte i moguće u jednom ovako velikom projektu.
Ukratko govoreći, igra inicijalno odaje utisak naslova koji je s lakoćom mogao da se „vrti“ na PlayStation 4 Pro konzoli, bar u izdanju koje nudi „performance mode“. Zagledanje modela objekata i karaktera, nikoga neće raspametiti. Ali nije inicijalni utisak onaj koji oduševljava. Igra u svakom smislu konstantno podiže svoje standarde tokom trajanja. Tako da i grafika dobija priliku da zasija, ali o tome više u nastavku teksta.
Elem, nisu ni sve mane grafičke prirode. Tu je recimo i čudno miksovanje zvuka, gde muzika toliko prevladava celim audiom, da vam savetujem da jačinu muzičke podloge odmah redukujete za barem 50%. A dodatno smanjenje od recimo 30% preporučujem da uradite i za zvukove efekata, sve u cilju kako biste iole čuli razgovor karaktera, naročito u nekim naglašenijim scenama.
Tu je još i sijaset drugih tehničkih poteškoća, čije prisustvo nisam mogao da pojmim, dok me je istovremeno zabrinjavalo za ostatak igre. Zapravo, napisao sam čitav spisak neobičnih momenata, koji sam na kraju odlučio da ne prepisujem u ovaj tekst, kako vam ne bih stvarao pogrešnu sliku o igri. Sliku kakvu sam polako i sam počeo da gubim iz vida, kada je preda mnom počeo da se otvara jedan neverovatan svet…
Za razliku od prethodnika, Rebirth kreće jako sporo. Bombastični napad na elektranu iz Remake, ovde je zamenjen delovima epiloga i momentima koji rade na pojašnjenju nekih dešavanja iz prošlosti. Neće proći dugo, a protagonisti će krenuti na put i izaći na čistinu koja momentalno sugeriše otvoren svet. Ovo jesam očekivao i prvobitno je izgledalo zadovoljavajuće. Kako sam se samo prevario.
Kao Elden Ring svet koji se konstantno širio, tako je i Rebirth odlučio da me raspameti svojom raznolikošću, detaljima i dubinom. Ovde je prisutna jedna od najbolje tempiranih i ostvarenih prezentacija sveta jedne video igre – ikada. Ispunjen zanimljivim lokacijama i dešavanjima, podizao je kompletan utisak iz poglavlja u poglavlje.
Da ne pominjem da je i osećaj slobode fenomenalan. Družina ne samo da može da prelazi i penje se preko prepreka, već je prisutno i više vrsta transporta pa čak i plivanje. Koliko god ovo suštinski bila neka vrsta polu-otvorenog sveta, ni u jednom trenutku se nisam osetio kao da sam igrao u nekim ograničenim lokacijama. Sve je delovalo prirodno i nije pozivalo na dublje istraživanje od onoga koje je moglo da ponudi.
Ne samo da je ovu otvorenost bilo zabavno istraživati po pitanju detalja i lokacija, već je svet tako lepo i dozirano ispunjen plejadom sporednih misija, da sam bio još jednom zatečen. I to ne bilo kakvim sporednim misijama na koje ste navikli u ovakvim igrama, tim repetitivnim zadacima koji uvek isto počinju i isto se završavaju. Ovde je svako dešavanje, i ono glavno i ono sporedno, urađeno u vrhunskom maniru. Od produkcije pa do samog zabavnog faktora, nije bilo tog trenutka dosade kog bih sada mogao da se prisetim.
Ovo je jedan od retkih momenata kada sam proklinjao svoju sudbinu u ulozi recenzenta video igara, gde sam dosta sadržaja morao da zaobiđem i ostavim za kasnije, kako bih igru prešao na vreme za pisanje teksta. Pa i pored toga sam kasnio! Za prelazak glavne priče i nekolicine sporednih dešavanja, bilo mi je potrebno oko 60 sati igranja. Bez oklevanja mogu da kažem da će ova brojka biti bar duplirana, nakon što narednih nedelja polako krenem da završavam i ostatak aktivnosti, u nastojanju da osvojim jedan od platinastih trofeja kakve zaista treba imati.
E sad, osim lokacija za istraživanje i misija za obavljanje, igra vrvi od sadržaja u svakom smislu te reči. Ako bih Rebirth morao opisati jednom frazom, to bi bila „riznica sadržaja“, jer ovakvu količinu ne da nisam očekivao, nego mislim da nikada nisam ni video u jednoj video igri ovog tipa.
Kao sigurno centralno mesto za ovo, jeste „Gold Saucer“, lokacija koje se obožavaoci sigurno sećaju iz originalne igre. Pregršt mini-igara koje variraju od trkačkih do borbenih. A tu je i kartaška igra u kojoj se možete oprobati sa mnogim karakterima širom sveta, dok usput skupljate nove karte kako biste podigli svoju igru na viši nivo.
Igra vas tako iznenadi nečim potpuno novim, satima daleko od početka cele avanture, da ne možete da verujete da još uvek čuva i zasipa vas novitetima. I dok će vam neke stvari manje privući pažnju pa ćete ih zabataliti možda nakon prvog igranja, visok je broj onih kojima ćete se vraćati iznova i iznova.
Tek nakon što sam počeo da uviđam veličinu ovog sadržajnog sveta, počele su da mi se slažu kockice po pitanju nedostataka. Kao da je sve ono što je do tada falilo i upadalo u oči, dobilo pregršt opravdanja. Jedan ovako velik i detaljan svet, definitivno nije mogao da prođe bez lošijih tekstura, kamere koja se nezgrapno zaglavljuje u objektima, slabijih modele NPC karaktera…
Ili je možda mogao? Ali čekati još godinama duže na igru samo kako bi više stremila savršenstvu u tom smislu, nije cena koju bi bilo vredno platiti.
Po pitanju akcionog dela, sve je veoma slično onome na šta smo navikli u Remake izdanju, ali naravno uz izvesna poboljšanja. Kako kroz celu pustolovinu sada prolazimo sa većim brojem likova, što je krajnje simpatično videti dok zajedno putuju svetom, tako je sada uticaj neaktivnih likova u samim borbama veći. Istina, oni koji nisu u primarnoj ekipi, samo će pomalo smešno zauzimati stav na obodima borbene arene, ali će u nekim instancama moći i da se uključe u okršaj sa neprijateljima.
Posebno su impresivni zajednički potezi koje dva lika izvode zajedničkim snagama, a koji se kupuju na ekranu veština, korišćenjem poena koje stičete podizanjem nivoa. Zapravo, ceo sistem unapređenja je poprilično konfuzan, s obzirom da nema samo vaš karakter nivo, već i cela družina, pa čak i oružja. Ali pre nego što umorite sebe pokušajima da pohvatate sve sisteme, ne zaboravite da glavni princip napredovanja leži u samom igranju. Samo igrajte, borite se i prelazite igru i bićete jači. Na kraju dana, to je cela filozofija.
Borbe suštinski imaju sve ono što biste mogli da očekujete, istovremeno upakovano i prožeto pređašnjim iskustvima serijala. Zapravo, cela igra deluje kao svojevrsna kulminacija prethodnih Final Fantasy igara i to u najboljem mogućem smislu. Kao da je sve ono najkvalitetnije što smo viđali do sada, konačno osvanulo u jednoj igri. Otvoren svet i istraživanje iz petnaestice, samo daleko detaljnije i kvalitetnije; neverovatne borbe epskih razmera nalik onima iz šesnaestice, ali još brojnije; dobro napisani i dopadljivi likovi kakve je sedmica i imala, samo sada još dublji – sve je tu. I ovo su samo delići koji prvo padaju na pamet, a zapravo je tu mnogo više kvalitetnog materijala.
Do sada sam o grafici govorio jedino po pitanju nekih negativnih strana, ali kada se objektivno sagleda, Final Fantasy VII Rebirth je jedna prelepa igra. Istina, neki momenti kvare iskustvo na vrlo čudan način, ali kada se sagleda u globalu, retko koja igra žanra može iole da se poredi sa njom na vizuelnom planu. Mislim da će vam dovoljno reći podatak da sam na dugmetu za hvatanje slika iz igre, proveo vremena skoro koliko i na ostatku džojstika. Ovekovečio sam preko 600 fotografija i nakon što završim pisanje ove recenzije, čeka me težak zadatak da od toliko njih odaberem svega par koje mogu da podelim sa vama…
Sigurno najimpresivniji grafički momenti jesu oni koji su okupani specijalnim efektima, naročito kada su borbe u pitanju. Ali ovo se prenosi i na ostatak igre, pa i na one daleko više statične trenutke. Da sve bude još slađe, većina animacija u igri se renderuje u realnom vremenu, što oduševljava činjenicom da igra izgleda lepše nego čuveni Advent Children film iz 2005. godine – jedini film koji sam u životu pogledao dva puta u jednom danu! Uh, kakve izjave imam, nadam se da nijedan psiholog ne čita ovo…
Igra ume suptilno da se prebaci i na CGI animacije, radi dodatnog začinjavanja spektakularnim scenama, a kad vratim film shvatam da je broj animacija tako velik da svečano izjavljujem da takvu količinu nisam nikada video u okvirima samo jednog naslova. Prosto me raspamećuje i sama pomisao koja količina truda je ušla u celu ovu produkciju, za igru koja je izašla svega četiri godine nakon svog prethodnika.
O ovome jasno govori i činjenica da je veličina same instalacije oko dva puta veća od Remake, pa broji vrtoglavih 150 gigabajta podataka. Prvo me je čudilo zašto igra zauzima tako mnogo prostora, a sad kada sam je prešao me čudi kako zauzima tako malo?! Ovo je verovatno najspektakularniji naslov žanra, koji sam ikada zaigrao. Ja prosto ne mogu rečima da opišem kakvo je zadovoljstvo biti iznenađen, iznova i iznova, armijom pozitivnih aspekata koji ova igra nesebično deli sa igračima koji ni ne slute ono što ih čeka.
Ukoliko ste prešli i Remake i original, uvideli ste da je po pitanju fabule, Square Enix odlučio da malo razmrda stvari. Bez namere da bilo kome kvarim priču, reći ću samo da je narativ ovog naslova poprilično lako pratiti, osim jednog detalja koji na kraju kulminira i ostavlja vas da se dobro zamislite. Neću lagati i reći da nije bilo muških suza na neke momente koji su se poigravali očekivanjima i rezultatima, ali je ova modernizovana trilogija nesumnjivo odlučila da nas starim motivima na nove načine ponovo iznova poremeti i uskomeša, bar kada su osećanja u pitanju.
Čak je i odnos između karaktera moguće u nekoj meri kontrolisati, što rezultuje nekim unikatnim scenama koje zavise od toga sa kojim likovima ste u najboljim odnosima. Koliko likovi vole Klauda, zavisi od zajedničkih misija koje prelazite i to od toga koliko se dobro pokažete, ali i od nekih izbora pri povremenim razgovorima. Kad god ste u mogućnosti da sa nekim od protagonista popričate, iskoristite tu priliku.
Sećate se muzike za koju sam rekao da je utišate? Svakako ne preterujte ni sa time, jer Rebirth ima jednu od najboljih muzičkih podloga koje sam ikada čuo u nekoj video igri. Osim što su teme kvalitetne, način izvođenja je najvišeg kvaliteta. A na trenutke, neke numere su tako dobro remiksovane i pomešane, da sam bio zbunjen na najbolji mogući način. Naravno, mnogo je i različitih tonova muzike, za sve odgovarajuće situacije i lokacije. Ovo je bez sumnje jedan od onih albuma koje ću u nedogled preslušavati, dok s uživanjem biram svoje omiljene pesme.
Lepo sam rekao da će ova recenzija biti i previše dugačka i previše kratka, jer već sam tako mnogo reči upotrebio a da nisam rekao skoro ništa o igri. Osim što bih želeo da na vama prepustim tu lepotu otkrivanja svega onoga što ona nudi, tu je nesumnjivo i kao zid visoka činjenica da Rebirth ima toliko sadržaja da je nemoguće sve pomenuti u jednom tekstu. Takav tekst bismo mogli nazvati bar nešto obimnijom novelom… Ali ako bih nešto voleo da sam uspeo da vam prenesem, to je utisak i moj doživljaj dok sam u prelasku igre mahnito uživao.
Jeste da je ovo bio tek mart, ali nisam siguran da ću do kraja godine zaigrati nešto bolje. Ovo je za sada moj najsnažniji favorit za igru godine, jedna od najboljih Final Fantasy igara svih vremena i JRPG kakav nijedan obožavalac žanra ne bi smeo da dopusti sebi da propusti. Zaigrajte Crisis Core, zaigrajte Remake, a zatim uplovite u Rebirth sa koliko god visokim očekivanjima želite. Ja nemam uopšte sumnje da će igra uspeti da ih ispuni pa čak i nadmaši.
Remake je postavio visoke standarde a Rebirth tako haotično snažno uspeo da ih nadmaši, da se ponovo javlja strah za nastavak i poslednju igru trilogije. Kako nadmašiti ovako nešto? Iskreno –uopšte nemam ideju. Ali to je priča za neko drugo vreme. Jer šta god da budućnost donosi i kako god da će odjeknuti epilog, sama činjenica da je Rebirth jedna ovako sjajna igra, dovoljna je nagrada za svakog ljubitelja sedmice a i šire.
Od mene samo jedna od najviših ocena koje sam ikada dao i ogromna preporuka. Hvala na pažnji!
Final Fantasy VII Rebirth je dostupan za PlayStation 5
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: Iris Mega
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Final Fantasy VII Rebirth
79,99€
Za:
- Jedan od najlepših, najdetaljnijih i najzabavnijih svetova ovog žanra
- Raspamećujuća količina sadržaja, dešavanja i animacija
- Snažna priča, odlični likovi, emotivni momenti i neverovatna muzika
Protiv:
- Povremeni bizarno loši vizuelni momenti
