Kurt Kobejn Simulator: Persona 3 Reload recenzija

Nikada nisam igrao, nisi sam se nešto udubljivao u Persona igre. Štaviše, tek sam nedavno saznao da su Shin Megami Tensei i Persona igre povezane nekako (ili su isti univerzum?). Svakako, nisam fan i nisam poludeo za svakom igrom koja je u bliskoj prošlosti izašla. Znam da su svi balavili za Personom 5 i Personom 4 (remaster?) ali nisam nikada video ovoliki hajp oko igre koliko je bilo oko Persona 3 Reload. Koliko sam shvatio, ovo je najomiljenija igra u serijalu i fanovi su jedva čekali ovaj rimejk. Popularnost Persone 3 je počeo na PS2 konzoli koju nažalost nisam imao a posle se pretočila ista ta popularnost sa PSP konzolom gde je izašla P3 Portable. 

Tako da, iako je ovo tehnički remake, ja ulazim u ovo kao u potpuno novu igru. Po nekom nepisanom pravilu, Persona 3 je JRPG što znači da je pravljen od strane japanskih developera i verovatno ima potezne elemente borbe sa dubokom pričom i da traje preko 100 sati. Prve dve kućice su štiklirane, ali za ovu poslednju nisam siguran jer je još uvek nisam prešao. JRPG žanr mi nije stran, volim FF7, Octopath Traveler, Chrono Trigger, Tales of Arise, i more ostalih, ali u Persone nikada nisam zalazio iz jednog razloga ili drugog. 

Prvo su mi premise smetale, uglavnom se sve dešava u školama sa nekim uvrnutim tematikama i ima dosta socijalizacije i „školskog života“. Persona 3 sve ovo ima, i fanovima je ovo poenta cele igre, dok je meni lično bilo izuzetno dosadno. 

Priča se odvija u školi u kojoj je vaš lik novi učenik. U ovom gradu postoji nešto što se zove bolest apatije koja tera neke ljude da oduzmu sebi živote. Ali to se ne dešava stalno, nego isključivo noću i meštani ovaj fenomen zovu Dark Hour. Tokom ovog fenomena, neki ljudi se pretvaraju u kovčege dok se drugima istope duše. Da li mi je jasno šta se dešava? Naravno da ne. Ono što je bitno je to da se vama ne dešavaju ovi fenomeni, kao ni određenim učenicima ove škole, ali se ona transformiše noću u toranj zvan Tartarus gde se odvija većina igre. Ovaj toranj je pun čudnih kreatura koje izgledaju kao da su izašle iz nekog cirkusa ili vašara. Klinci ne mogu sami da se bore protiv ovih karakondžula, već prizivaju svoje Persone, to jest mitska stvorenja, demone, polubogove i druga čudovišta koji se bore umesto vas. Pošto klinci nisu pod uticajem tog fenomena, oni su uvučeni u tajnu organizaciju koja im daje zadatak da istraže šta se zapravo dešava, zašto, i da se otkrije misterija koju vaš lik nosi. 

Glavna tema je samoubistvo. Svako dete, da bi prizvalo Personu, puca sebi u glavu sa „magičnim“ pištoljem i iz te interakcije se pojavljuje prizvani borac. Malo morbidno po mom ukusu, ali ova igra je toliko popularna da sam u apsolutnoj manjini što se tematike tiče. Persone su interesantne i pokrivaju širok dijapazon poznatih likova kao što su Morfej, Hermes, Cezar, Amaterasu, Dažbog i ostali. Zanimljiva mehanika u igri je to što možete da spajate različite Persone u moćnije verzije ili potpuno nove, tako da je eksperimentacija preporučena. 

Same bitke su poprilično jednostavne i svode se na potezne akcije gde ciljate slabosti neprijatelja i to može da se pretvori u domino efekat što je super za održavanje brzog toka. Ultimativne sposobnosti su isto besno odrađene i radovao sam se momentima kad sam mogao da ih iskoristim. 

Drugi deo igre, to jest segment koji se odvija tokom dana mi je bio izuzetno dosadan, spor i za mene je najveća mana igre. Većinu dana provodite u školi kako na časovima tako i  na odmoru sa drugim školarcima. Poenta ovog segmenta je unapređivanje vaših statistika kroz učenje ali i simulacija odnosa sa drugima. Ovi segmenti su mene lično nervirali jer su predugo trajali, a mene nije bilo briga ni za šta sem da istražim misteriju Tartarusa. Ali opet, ovde sam u manjini jer sam pri istraživanju video da je ovo vrlo veliki i bitan deo igre. Uhvatio sam sebe da preskačem dosta interakcija, požurujem razgovore i ignorišem bilo kakvo učestvovanje koliko god sam mogao. Nažalost, dosta priče se razvija kroz ove razgovore tako da sam verovatno ispustio bitne detalje. 

Što se samog rimejka tiče, ova igra je izgrađena iznova u Unreal Engine-u i izgleda zaista lepo. Iako je igra kompletno rađena u anime stilu, spoj dizajna, efekata i muzike je fenomenalan i dočarava kako život u školi tako i u Tartarusu. Igru sam igrao i na japanskom i na engleskom i mogu da kažem da je glasovna gluma na visokom nivou, svi glumci su se apsolutno predali ulogama. Što se tiče drugih unapređenja, iz prve ruke ne mogu da vam kažem jer nisam igrao original, ali ako je verovati onome što sam čitao, pored grafike dosta unapređenja je pridodato samoj bici, prolasku kroz Tartarus i igra ima generalno bolji ritam. Ono što je najbitnije je to da ove promene ne menjaju suštinu originala, tako da je ovo vrlo veran remake. 

I napokon dolazimo do mog omiljenog segmenta, a to je cena. Ja mislim da ova igra ne vredi 70 evra, štaviše nijedan remake ne vredi 70 evra. Još ako uključimo DLC u ovo, cena skače na 100 evra za igru koja postoji već 18 godina. Persona 3 Reload nije od mene napravila vernika, ali sam negde usput skapirao zašto je ljudi toliko vole.

Persona 3 Reload je dostupna za PS5, PS4, PC, Xbox One i Xbox Series X/S

Autor: Igor Totić

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.