Milan Živković
Odabrati naj momenat bilo kog tipa u mojoj igračkoj istoriji, nemoguć je posao. Pa je tako slučaj i kada su u pitanju „boss“ borbe. Ali ja ću se praviti da je ovo serijal o kom ću na tu temu govoriti jednom mesečno, pa ću se uhvatiti za prvog koji mi padne na pamet. Eto ideje!
Boss borbe za pamćenje, ljudima su obično momenti gde su njihove igračke sposobnosti bile stavljene na test. Ali osim što me prvi ljuti suparnici iz Boogerman-a i Alien Soldier na Mega Drive 2 još uvek bole, što ih sa 8 i po godina nisam mogao pobediti, radije se sećam jednog drugog trenutka.
13.06.2008. godine oko podneva i Metal Gear Solid 4 finale. Likvid Oselot kao suparnik, borba na vrhu neviđene mehanizacije, okršaj pesnicama – prsa u prsa. Poslednji čin veličanstvene kvadrologije, krešendo moje omiljene franšize, sažetak svega poput fokusa na vrhu igle koja se uvlači u moj um da ostavi svoj neizbrisiv trag.
Koreografija pokreta, prelazak iz faze u fazu dok u svakoj narednoj kroz svoj osećate i umor dva ljuta brata, vrhunac tehnologije u pogledu grafike i muzika koja raspamećuje. Zadati taj poslednji udarac, zadnjim atomom snage, dan danas odjekuje pod mojim igračkim palčevima.
Možda se jedan momenat ne može izdvojiti kao najbolji ali svakako može kao poseban. Gejmerski čekpoint, „extra life“ ili možda „level up“? Nema dileme, za mene su to bile sve tri stvari i jedan od razloga zašto još uvek volim video igre.
Nikola Aksentijević
Iako okršaje sa bossovima u igrama pretežno odlikuje njihova težina, osećaj uspeha prilikom pobede, narativne implikacije i generalna atmosfera, retko koja borba uspeva da pogodi savršen balans svih tih aspekata, dok istovremeno ostaje i fer prema igraču.
Geničiro iz Sekiro: Shadows Die Twice je upravo takva borba. Protiv njega se borite tri puta tokom igre, gde je svaki naredni duel testament vašem napretku u veštini, sa sve težim narativnim ulozima i mehanikama. Kada dođete do finalnog okršaja, svaki potez, blokiranje, kontraudarci i međusekvence izgledaju kao neke od najboljih koreografisanih borbi u pratnji vrhunske muzike koja redefiniše iskustvo.
U prvoj borbi je namenjeno da izgubite, druga borba predstavlja prvu pravu proveru vaših veština, bacajući na vas munje koje možete da uzvratite samo dok ste u skoku, kao i vaš osećaj za blokiranje, dok treća predstavlja kulminaciju svega što igra ima da baci na vas. Geničiro, to jest Sword Saint Isshin je svojevrstan ples između dva najveća ratnika u Sekiro univerzumu, obuhvatajući sve elementalne sile i težinu svega što ste do tada postigli u ultimativnom duelu koji će teško biti nadmašen.
Igor Totić
Mnogo bossova je prošlo kroz moje prste za svojih više od 30 godina gejminga. Bilo je dobrih, bilo je loših i verovatno će na ovim spiskovima kolege pisati o raznim FromSoft bossovima (zasluženo). Ali, Baldur’s Gate 3 je meni uradio nešto što nisam mislio da je moguće za jednu igru – da me konstantno iznenađuje.
Taman sam mislio da sam pred kraj igre, kad sam naleteo na Raphael-a, đavola koji me prati kroz celu igru i nudi rešenja za sve moje probleme. Od tog momenta ne znam šta je bilo zanimljivije tokom ovog fajta. Da li mehanike sa stubovima koje ga čine jačim, da li to što sam uspeo da nagovorim njegovog oficira da se bori sa mnom, da li njegova transformacija usred bitke koja zauzima pola ekrana ili njegova tema – pesma koja ide kroz ceo fajt? Da, definitivno je pesma najbolja stvar ovog fajta! Nisam mogao da verujem da je Larian bio toliko hrabar da ubaci ovakvu temu u fajt, temu koja peva o Raphael-u koju peva sam Raphael! Genijalno! Svi koji su igrali BG3 će se složiti sa mnom, jer je ova borba nezaboravna. Za kraj, da citiram:
„Lives, all mortal lives, expire. Souls go to their dooms, in flames – Forevermore”
Miloš Živković
Kada pomislim na boss fight, krenu da mi se vraćaju momenti iz detinjstva u kojima sam polako i po prvi put zaplovio morem gejming sveta. Ali ovaj bih izdvojio…
Bilo je to jedno letnje veče kada sam, ne sluteći šta me čeka, pokrenuo Soul Blade na PS1 i počeo da probijam svoj put do slave. Sve je krenulo nekako lagano bez previše problema i ni na jednoj borbi se nisam nešto preterano zadržavao, a onda je na red došao moj arhi neprijatelj – Servantes, poslednji protivnik. Prvi pokušaj je već izazvao sumnju u meni – da li sam dorastao izazovu? Ali nije dugo potrajalo dok ga, vidi čuda, nisam doterao do druge faze. I onda je sve počelo…
Prvi pokušaj, peti, dvadeseti… Nisam ni shvatao da sam već duboko zagazio u noć, pokušavajući da dokažem sebi da ja to mogu! Sunce je već izlazilo, a ja sam i dalje igrao. Brat je spavao pored mene pa ga je i neka moja žustrija reakcija probudila. Pogledao me je škiljeći i rekao: „Brate, daj spavaj!“ Moj odgovor je bio odričan. Ne! Okrenuo sam se nazad ka televizoru a pogled mog neprijatelja bio je hladan kao led. Zasukao sam rukave i smogao svu preostalu snagu koju sam imao te poslednjim naporima uspeo da zadam fatalan udarac! Dok su mi oči suzile od umora, okrenuo sam se ka bratu da se pohvalim svojim uspehom, međutim on je već ponovo bio u dubokom snu. Ali verujem da je čak i tamo osetio olakšanje i osećaj ponosa koji se širio u sobi…
Božidar Radovanović
Kada sam kolegama zadao ovu temu, krenuo sam da razmišljam i o mom ličnom omiljenom boss fajtu. Instiktivno sam počeo da vraćam film u rane i srednje 2000-e kada sam i proveo najviše vremena igrajući igre, ali nekako nisam uspeo da pronađem adekvatnog kandidata. Međutim, kada sam odlučio da sagledam širu sliku, vrlo brzo sam se dosetio igre i boss fajta koji se, barem za sada, za mene ističe kao najbolji – borba sa Eviternom u Blasphemous 2.
Blasphemous serijal je privukao dosta igrača zbog svog vizuelnog stila, ali i zbog činjenice da je školski primer odlične metroidvanije sa solidnim boss fajtovima. Igrajući dvojku, na pola priče sam stekao utisak da su borbe u nastavku u proseku bolje, ali sam posle prvog susreta sa pretposlednjim bossom uvideo da je ovaj fajt priča za sebe.
Nakon relativno lagane prve faze koja predstavlja simpatičan omaž Drakuli iz Castlevania serijala, Eviterno prestaje da se služi trikovima i uzima mač. Tek tada počinje prava borba – borba u kojoj nećete imati ni sekund predaha, praćena jednom od najboljih muzičkih tema koje sam ikada čuo u jednoj video igri (Padre de los Penitentes). Iako je već postala malo izlizana, reč koja najbolje opisuje ovu borbu je definitivno ”epska”.
„For I am the First Penitent, and you… shall be the last.” – Eviterno, po stoti put.
Miloš Hetlerović
Priča o mom omiljenom boss fajtu u igrama je delom vezana za to što se bavim najčešće hardverskim temama, a delom i zato što sam već izuzetno mator u gejming okvirima.
Kraj je devedesetih godina u Beogradu, moj rođak je dovoljno srećan da ima PlayStation konzolu sa tada najmodernijim Dualshock kontrolerom (to je druga izvedba kontrolera koja ima mogućnost vibracije kao i analogne stikove, prva nije imala) i igra se Metal Gear Solid. I okej, dolazi se do Psycho Mantis bossa, kreće dijalog, on saopštava kako ima telepatske i psihokinetičke moći što je sve u sklopu same igre.
Međutim, u tom momentu kreće da navodi igre koje često igramo na toj konzoli?! Onda, da bi pokazao svoju telekinetičku moć, traži da spustim kontroler na pod i isti kreće sam da zuji i da se kreće po podu?! Sada sam već u fazonu: „Da ovo nije neka skrivena kamera ?!?“ Kreće fajt, a šta god da uradim on blokira i kontrira bez problema, sve vreme me prozivajući kako ne mogu ništa protiv njega jer mi je ušao u glavu i on već zna svaki moj potez! Frustracija raste eksponencijalno! Rešenje je relativno jednostavno – džojped uključite u Player 2 port na PlayStation konzoli i onda on više ne može da „pročita“ vaše poteze. Samo ga se treba setiti… A koje igre volimo je zaključio tako što je pročitao koji se fajlovi nalaze na memorijskoj kartici konzole.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
