I am Setsuna, igra iz 2016. godine i prvenac Tokyo RPG Factory studija, svojevrsni je duhovni naslednik kultnog JRPG klasika – Chrono Trigger. Nije mali zalogaj za prvu igru jednog studija, čak ni kada ste pod pokroviteljstvom velikog Square Enixa, ali je ovaj maleni naslov uspeo da pogodi sve vitalne tačke koje je ciljao u svojim pokušajima da revitalizuje klasičnu formulu kroz moderan naslov. A kako je svaki povratak JRPG korenima za mene sveta misija, najnoviju igru iz ovog studija, Lost Sphear, sa nestrpljenjem sam dočekao.
Lost Sphear ponavlja nostalgičnu formulu koju je imao I am Setsuna, i podiže je na još viši nivo. Da li ovo obavezno znači da će svako moći da uživa u ovoj igri? Ne. Ali ukoliko ste ljubitelj japanskog RPG žanra, sijaset je razloga zašto bi trebalo da je zaigrate.
Priča je začinjena uobičajenim JRPG aromama i prati protagonistu koji poseduje moć da predmete, lokacije i ljude koji su nestali u vidu bele svetlosti, vrati uz pomoć prikupljenih “sećanja”. Tipična japanska glavolomka kojoj je svrha jedino da opravda glavnu mehaniku igranja. Kroz lokacije se napreduje naravno tako što se otključavaju prikupljanjem pomenutih sećanja. A kako je igra poprilično pravolinijska, ni prikupljanje sećanja ni njihova upotreba, od igrača ne zahteva mnogo razmišljanja. Ako i uopšte.
Ono što ipak drži pažnju na ovom polju, jeste poprilično lepo napisana priča. Interakcije između likova su zabavne, a obrti, iako često predvidivi, umeju da daju razlog za daljim praćenjem dešavanja. Korisna funkcija koju bi svaki JRPG trebalo da ima, jeste i mogućnost vraćanja teksta u nazad, ukoliko ste propustili da pročitate neki od dijaloga.
Grafički, Lost Sphear će svakom JRPG ljubitelju izgledati barem pristojno. Osim što su likovi minijaturni (chibi), što verovatno nije svakome po ukusu, lokacije su jako lepo dizajnirane, a kombinacija trodimenzionalnih predela i rukom oslikanih pejzaža, u svakom je slučaju pun pogodak. Jedina neobična odlika dizajna jeste prevelik broj ćorskokaka na koje možete naleteti. Uzevši u obzir da igra nažalost nema velik broj tajni i tajnih lokacija, nailaženje na slepe ulice može da uzrokuje jedino češanje po glavi.
Ono u čemu Lost Sphear uspeva, jeste da evocira nostalgiju konstantnim omažima. Jedni su suptilni, drugi nešto manje, ali ono što je sigurno jeste da ih ima mnogo. U neku ruku, ova igra i deluje kao fabrički proizvod (Tokyo RPG Factory, bez sumnje!) koji za cilj ima da u igraču izazove onaj topli osećaj koji donose poznate stvari. Prečesto me je igra podsećala na Final Fantasy 9, Suikoden 2 i već pomenuti Chrono Trigger, da bih mogao ostati hladnog srca.
Ovome je naravno doprinosila i muzika. Možda nisu u pitanju najkvalitetnije teme koje je žanr ikada doneo, ali osim što su često zvučale poznato, većinom su bile i instant pevljive. Staro pravilo ipak kaže – nema dobrog JRPG-a bez dobre muzike. Barem mislim da tako kaže…
Borbe, osim što su klasično potezne, nude i mogućnost pomeranja igrača za vreme poteza. Ovo unosi dimenziju taktiziranja u već poznatu mehaniku, ali prečesto deluje i pomalo trapavo zbog preosetljivih kontrola. Naciljati protivnike baš onako kako ste naumili, često ne uspeva iz prvih nekoliko pokušaja.
Ono što postaje neobično tek nakon što uvidite da glavna priča traje nešto kraće od prosečnog JRPG naslova, jeste količina mehanika koje igra poseduje. Na raspolaganju imate jako velik broj veština koje možete da kombinujete, što vašim napadima daje određene karakteristike, pa čak i mogućnost da spremate hranu uz bezbroj različitih recepata. Prisutna su i borbena odela koja možete koristiti za vreme borbi po potrebi (nešto nalik japanskim mecha robotima) pa i ono “nezaobilazno” pecanje.
Evidentno je da nakon što završite igru, ne možete a da se ne zapitate – čemu ovolika kompleksnost za jedan tako kratak naslov. Evo možda i najkorisnijeg saveta ukoliko se odlučite da zaigrate Lost Sphear – igrajte je na najvećoj težini! Tek u tom slučaju ćete naići na pravi, ispunjavajući izazov gde je od apsolutnog imperativa korišćenje svih mehanika koje igra pruža. Igranje na bilo koji drugi način, na žalost stvara utisak protraćenih prilika da se u svakom elementu igre uživa onako kako je razvojni tim to predvideo.
Lost Sphear je igra za prave ljubitelje žanra. Teško da će neko igrajući ovu igru zavoleti JRPG žanr. Ali ukoliko ga već volite, uživaćete. Tek nakon što sam ovo izrekao, dolazimo do pravog zaključka – Lost Sphear je prosečan naslov obojen bojama nostalgije tako ljupko i haotično, da uspeva da iskoči iz svoje običnosti. Zarad RPG-a što u srcu nosam – Sphear i Lost nek’ da je, evo njemu osam. Rima moja možda jeste i beskrajno glupa, ali igra zabavna je i pored svih rupa.
I stop.
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupio Square Enix
Lost Sphear
Za:
- Uvek dobrodošao klasični JRPG.
- Lep vizuelni stil.
- Zanimljivi dijalozi.
Protiv:
- Prekratko na nižim težinama.
- Pomalo trapave borbe.
- Previše nategnuta priča.
