Sećam se da sam sada već kultnu igru Limbo prvi put video u obliku sekvenci animiranih “gifova” na minimalističkom sajtu razvojnog tima, još dok je u pitanju bila malena PC ekskluziva nezavisnog studija. Kao da je moje tadašnje “vau” odjeknulo iz sve snage kroz nadolazeću deceniju, jer je ova igra čarobne prezentacije izrodila pozamašne količine njom inspirisanih, i nažalost ne toliko uspešnih klonova.
Da, Dream Alone je jedna od igara koje su bez sumnje inspirisane kako Limbom, tako verovatno i jezivom lepotom Tim Bartonovih univerzuma. Da li ovo automatski znači i dobru igru? O zaboga, ne. Dream Alone je trapavi, mutni haos. Da Limbo može da sanja košmare, ova igra bi verovatno bila najveći od svih.
Ko je gledao film “Moj rođak Vini”, sigurno će se setiti scene gde svedok tvrdi da je video osumnjičene jasno i bez greške dok su bežali iz pljačke. A zapravo ih je posmatrao kroz najmasniji i najprljaviji prozor, prekriven prašnjavim zavesama, zakriven rđavim roletnama, pogleda blokiranog od strane dva lišćem nabujala drveta i sedam najčupavijih žbunova u kosmosu. Plus je bio preko sto metara daleko. E baš tako sam se ja osećao kada sam upalio Dream Alone…
Da li su želeli da dočaraju efekat starih filmova ili sumornu atmosferu – ne znam. Ono što još više nisam znao bilo je – u šta to gledam. Mračno, zamućeno, još mračnije… Cela scena preda mnom se gušila u mraku. Lik kojim je trebalo da upravljam, nalazio se u besomučnom paklu apsolutne tame. Sve to sa povremenim zamućenjima, jako ograničenim vidnim poljem i bljeskovima svetlosti tačnim kao sat. Plus širokim dijapazonom objekata koji iskaču pred glavnog lika i blokiraju pogled.
Na sve ovo dodajmo očajne kontrole koje su za trunku zategnutije od Bambija na ledu, kao i brda nevidljivih prepreka i neprijatelja čiji sam dodir ubija, i nema sumnje da imamo igru godine! Godine 1455. gde svaki vid elektronske zabave čini pojavu ravnu Isusovom drugom dolasku, možda.
“Nije dovoljno!”, povikao je sadistički raspoložen glavni programer ove smrtonosne igre nad igrama. I tako su u igru uvedene i zagonetke čije svako rešavanje boli. Boli kao posmatranje deteta koje rešava slagalicu očito na silu uglavljujući deliće jedan u drugi. O kakvo surovo, košmarno iskustvo, igro ti si.
Možda ja sada zvučim nemilosrdno, ali ova igra zaista jeste jedan mučni haos. Osim kvalitetne inspiracije, povremeno lepog dizajna koji se jedva nazire ispod slojeva odvratnih efekata i zanimljivih ideja koje se tiču moći koje glavni lik poseduje, ovde baš ništa ne valja. Sve je poput jedne davno zagorele i zaboravljene večere, greškom servirane baš kada vam rodbina dođe u goste. Tako jezivo i toliko pogrešno. Zaobiđite, ako Boga znate.
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupio Evolve
Dream Alone
Za:
- Simpatičan vizuelni stil.
- Naziru se dobre ideje.
Protiv:
- Odvratna i mutna prezentacija.
- Očajne kontrole.
- Pipav i dosadan gejmplej.
