Kada jedna igra dostigne to da je se igrači univerzalno sećaju sa osmehom, i na neki način postane klasik u hibridnom žanru je mač sa dve oštrice. Među fanovima to stvara određena očekivanja kad su nastavci u pitanju i postavlja liniju koju treba preći, a koja je gotovo uvek visoka i bazirana na uspehu originala. Sacred (i u manjoj meri njen nastavak Sacred 2) su utemeljili svoje mesto kao klasici RPG žanra, kombinujući elemente Diabla uz klasičan RPG, otvoren svet za istraživanje i kao britva oštar humor (uz gomile skrivenih šala i kulturalnih referenci), zabavan multiplayer i različite načine da se završi igra. Kada je 2010. godine najavljen Sacred 3, malo je reći da su očekivanja bila visoka. Četiri godine kasnije, Sacred 3 je pred nama, ali da li je dorastao zadatku?
Bez mnogo okolišanja, odgovor je – ne, nije dorastao. Igra je u osnovi izmenjena i kompletna premisa koju su fanovi očekivali je izvrnuta. Za razliku od prethodnika, Sacred 3 deluje kao kostur razvodnjenog akcionog hack&slasha. Ali gledajući je i kao takvu, teško je porediti Sacred 3 sa akcionim RPGovima poput Diabla 3 ili Path of Exile-a, jer svi elementi koji čine te dve igre zabavnim su u Sacredu 3 potpuno ogoljeni, tako da imamo samo ljušturu akcionog RPGa. Ali krenimo redom.
U trailerima koji su prethodili, Sacred 3 je najviše reklamiran kao kompetativna co-op igra. Već u osnovnom meniju se po rasporedu i izgledu vidi da je ciljano više prema konzolama nego prema PC-ju, a i vrlo često se dešava da je kliktanje u meniju mišem neresponsivno, dok tastatura reaguje odmah. Izbor likova je veoma ograničen na samo četiri u osnovnoj igri (i za sada još 2 u DLC-ovima). Njihov izgled ili atribute je na početku nemoguće menjati, tako da je svaki na startu potpuno isti. Tako imamo generičkog varvarina, amazonku, andjelicu i strelca, ali sa izuzetkom strelca ostalo troje se ne razlikuju previše u igri (pa na kraju krajeva ni strelac, sa jedinom razlikom da sve radi iz daljine), ma koliko igra to pokušavala da pokaže suprotno. Razlog tome leži u nedostatku ikakve dubine u sistemu borbe, tako da svi likovi isti mali broj problema rešavaju na isti način. To je verovatno i najveći problem Sacred-a 3. Borbe su već posle nekoliko talasa monotoni i dosadni klik-festovi i više ćete brinuti da ne zakačite sindrom karpalnog tunela nego na koji način da pobedite protivnike. Specijalni potezi (nazvani Combat Arts u igri, a koje možete imati dva opremljena) nisu ništa posebno, tako da je stvaranje taktike oko njih bespotrebno. Oni troše energiju kao resurs, koja se lako puni pomoću osnovnih udaraca i orbova koji ispadaju okolo. Za razliku od sličnih igara, ovde nije moguće kliknuti (ili preći mišem preko) protivnika i videti kako se zove, koliko mu je zdravlja ostalo, a kamoli ima li neke posebne sposobnosti na koje treba obratiti pažnju. Uostalom, sve specijalne sposobnosti se mogu blokirati pomoću Bash-a (desno dugme miša) ili besomučnim pritiskanjem dugmeta za interakciju (slovo E na tastaturi po defaultu). I tako talas za talasom. Već takav koncept zastari jako brzo, ali dodajte tome i linearno napredovanje kroz nivoe i „magičnu barikadu“ dok se ne očiste talasi protivnika na svakom koraku. Da makar postoji nekakva gratifikacija za sve to, ali ne – inventar, osnovni element RPGova, u ovoj igri ne postoji, kao ni loot. Ubijeni neprijatelji povremeno izbacuju zlato i orbove za zdravlje i energiju. Oklop, oružje i novi Combat Arts-i se za gold dobijaju ili apgrejduju tek na kraju nivoa, ali se ni tada ne oseća gotovo nikakvo dostignuće.
Kamera je fiksirana izometrijska i ne može da se približi ili udalji i to zna da prilično zasmeta u igri, ali svetla tačka je što kamera povremeno napravi panoramu da prikaže neki događaj, što je pravo osveženje kada se dogodi. Predeli i pozadine su odlično naslikani uz pametnu upotrebu široke i vibrantne kolor palete i pravo je uživanje gledati ih. Jedina zamerka kod animacije je da većina likova pri kretanju deluje kao da se kreću trapave vreće kamenja, što je pogotovo vidljivo na prenabildovanim muškim modelima – oni samo što se ne kotrljaju! Kretanje pomoću WSAD kombinacije, je ponekad naporno i neintuitivno i daleko primerenije igranju džojstikom nego tastaturom. Efekti magija i specijalnih poteza izgledaju odlično, ali u moru protivnika vrlo brzo prepune ekran, tako da je teško razaznati gde je ko – pogotovo kada igra sva četiri igrača.
Muzika u igri rangira od neprimetne do epskih kompozicija u stilu pokojnog Bazila Polidorijusa (a na momente i čist rip-off njegovih kompozicija iz Konana). Međutim, ono što će odmah upasti u oči (tj. uši) su glasovi i gluma. Komentari likova, neprijatelja i duhova iz oružja su toliko neukusni i iritantni za slušanje da ćete nakon svega par minuta posegnuti za „mute“ opcijom. Šale koje zbijaju su ispod nivoa osnovne škole i neće nasmejati nikog, jer onima koji su dovoljno odrasli da ih razumeju neće ni biti smešne, već samo dočekane s gađenjem ili pitanjem „Zašto?“. Veliko razočarenje u odnosu na vickast humor po kom su prethodni naslovi bili poznati. Ni sama priča nije mnogo bolja, već je ponovo fantazijski kliše o imperiji koja osvaja svet pomoću magičnog predmeta i šačici pobunjenika koji će je sprečiti uz mesijinu pomoć. I pored sve pompe, kampanja traje jedva desetak sati igre.
Najpozitivnije iznenađenje su boss fight-ovi. Koliko god monotone normalne borbe u igri bile, Bossovi zapravo imaju zanimljive mehanike i zahtevaju taktiku i razmišljanje da bi bili savladani. Za savladavanje mnogih od njih potrebno je osmotriti i teren i upotrebiti ga u svoju korist, koristiti hit&run taktike i slično. Takođe i vizuelno, njihovi modeli su daleko superiorniji od ostalih u igri, a i „arene“ u kojima se borite su neke od najlepših lokacija.
Co-op aspekt igre je možda jedino što može udahnuti život Sacredu 3, ali i on postane monoton jako brzo, bar kad je u pitanju sastavljanje grupe sa random ljudima preko Steam-a. Takvo grupisanje je pomalo i bagovito i hoće da crashuje igru na desktop s vremena na vreme, a i sami ljudi rangiraju od besnih LoL-ovaca do zbunjenih ljudi koji ne znaju šta ih je snašlo – dakle, klasično internet igranje. Jedina svetla tačka bi mogla da bude skupljanje sa još 3 prijatelja i tabanje uz njih, sa odabirom komplementarnog seta sposobnosti, ali ostaje strah da bi i to utonulo u monotoniju posle svega nekoliko desetina minuta.
Da sumiramo, Sacred 3 je igra prožeta promašajima i problemima – počevši od toga da je bespotrebni pokušaj reinvencije već postojeće franšize (reinvencije koju fanovi nisu ni tražili), preko razvodnjenog gejmpleja i odsustva bilo kakvog elementa koji bi vezao igrača za monitor, do napornih i iritantnih likova koji ni malo ne olakšavaju vreme provedeno u igri. Već kruže glasine da za promenu direkcije igre developeri Keen Games pre svega krive previše mešanja izdavača igre, Deep Silver. Ko je kriv, a ko ne je manje bitno, jer ono što je sigurno je da igrači i fanovi za 4 godine čekanja i cenu od 50 evra (koliko košta Sacred 3, dakle u rangu sa triple-A izdanjima), zaslužuju mnogo više od izvinjenja i upiranja prstom.
Autor: Miljan Truc
Sacred 3
Za:
- Lepa grafika okoline i panorame kamerom.
- Potencijalno zabavan co-op sa prijateljima.
Protiv:
- Prejednstavan i razvodnjen gejmplej koji nema veze sa prethodnim Sacredima
- Linearni nivoi i monotone borbe vrlo brzo postaju naporni
- Iritantni glasovi likova i neukusan i glup humor
