Od čistog i sirovog razočarenja, verovatno je jedino gore ono koje nije potpuno. Znam da zvuči glupo, ali nakon igranja ove igre, misao je prerasla u doskočicu, a doskočica u poslovicu. Sada je nešto u šta svim srcem verujem. Tunche je igra koja je uspela da me razočara a pritom zadrži nekolicinom kvaliteta, ne bih li što duže patio u vatri podbačenih očekivanja.
Neću iznova objašnjavati šta je „roguelite“ žanr (jer mi ne potcenjujemo naše čitaoce!) ali da – Tunche je definitivno dete Roug i Lajta. Žanr koji svojim izazovima testira vaše granice, ne biste li se nakon svake izgubljene bitke vratili pet puta spremniji da dobijete rat. Sada već stari i dobro oprobani recept, ovde je ukombinovan sa „beat ’em up“ mehanikom i isprva zaista deluje kao odlična ideja.
Mogućnost da igrate u do četiri igrača, koji zajedničkim snagama pokušavaju da se probiju kroz horde protivnika, nesumnjivo je još jedna od stvari koje su me automatski privukle ne bih li se u igri oprobao. A rukom crtana grafika, kojom je likovima uliven neverovatno živopisan duh, samo je šlag na torti. Šarenoliko i ispunjeno odličnim animacijama pa i dizajnom, Tunche definitivno ne podbacuje ni na ovom polju.
Gde Tunche podbacuje, nažalost polje je važnije od grafike, popularnosti žanra ili dobre ideje za gejmplej. Reč je o generalnom izvođenju!
Dok ovaj žanr za cilj ima da testira igrača ali na neki način i sa manje sadržaja pruži dobar izazov i produži igru, Tunche nas tuče u maniru prelepog sadiste. Nema te količine igračkih veština i iskustva, upijenih od strane najsavremenijih kontrolera, kojima se ovde možete spasiti od apsolutne katastrofe.
Protivnici koji vas zaskaču potezima grđim od udarca ispod pojasa, sjajna su uvertira u nervni slom. A borbe protiv gazde nivoa koje onu između Davida i Golijata čine da izgleda kao sasvim fer dvoboj, već u startu poručuju da vam nema spasa. Poraziti prvu „kraljicu“ deluje izvodljivo koliko i mat u jednom potezu, iako reč „nemoguće“ ne bi trebalo da postoji u video igrama, osim u službi dobre komedije. Jedini smeh koji mi je ova igra izazvala, jeste onaj polu-psihotični usled neverice.
Potrebno je da dogurate najdalje što možete nekoliko puta, ne biste li kupili polu-korisnu veštinu koja će vam olakšati prelazak u maloj meri. Koliko maloj? Pa recimo ukoliko ste želeli preko Zemlje Mrtvih da pređete brodom, vozom ili ličnim sportskim autom, šta umesto toga kažete na kvalitetan štap za hodanje? Tako to radi dobar agent za putovanja…
Ukoliko vas je nasumična Grim Fandango referenca zbunila, sada osećate bar delić moje izgubljenosti dok sam igrao Tunche. Na moju veliku nesreću, igra je vizuelno bila i više nego šarmantna, priča dopadljiva a sekvence koje je pričaju još simpatičnije. Igranje u društvu svakako uvek podiže kvalitet zabave, tako da budite sigurni da nisam sam patio kroz ovo celo iskustvo. Ali ni to nije mnogo pomoglo…
Da su bar nivoi raznoliki i osetno povezani, a ne malene arene koje povezuje samo ekran sa učitavanjem, sigurno bi sve bilo mnogo lakše za progutati. Ali bez obzira na ideju, motivaciju karakterističnu za žanr i druženje sa prijateljima, moje igranje je više ličilo na drevnu azijsku metodu mučenja ratnih zarobljenika, nego na kvalitetno provedeno vreme ispred ekrana.
I dok iz ovog teksta isplivavaju samo frustracije, naravno da Tunche nije igra sačinjena isključivo od mana. Već navedeni kvaliteti pa i vedar duh koji sugeriše da je igra pravljena iz ljubavi, pružiće i vama sigurno dovoljno razloga da u njoj provedete nekolicinu sati kvalitetnog mučenja. Za mene će ovo ostati samo jedno novo, nepotpuno razočarenje, koje će i u sećanju nastaviti da me nemilosrdno tunche.
Ma hajdete! Posle ovakve žrtve moje, ne bih li vam omogućio što istinitiju recenziju, zaslužio sam pravo bar na jednu veoma lošu šalu…
Autor: Milan Živković
Igru ustupio Hype Train Digital
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.