Nekada davno, dok su se gejmeri borili protiv zmajeva, osvajali galaksije i rešavali misterije starih civilizacija, igranje video igre u kojoj samo pereš dvorište, zvučalo je kao uvreda za avanturistički duh. Pa ko bi normalan hteo da dobrovoljno vozi kamion kroz Nemačku satima? A sad… pokušajte da kažete obožavaocu Euro Truck Simulatora 2 da je njegova igra dosadna – rizikujete da dobijete detaljnu lekciju o optimalnim rutama isporuke tereta i realnom zamoru kamiondžija.
U poslednjih nekoliko godina, simulatori su od opskurnog žanra postali ozbiljni kandidati za „najigranije igre“ i to ne samo kod „ozbiljnih entuzijasta“, već i među casual i hardcore publikom. Od pilotiranja Boingom do uređivanja zapuštenih stanova do, danas postoji simulator gotovo svega što možete (ili ne možete) da zamislite.
Pitanje je: Zašto? Šta tera milione igrača širom sveta da sate provode u igrama koje pokušavaju da rekreiraju svakodnevni život, ponekad sa šokantnim nivoom detalja? Da li smo svedoci nečeg mnogo većeg od puke zabave? Možda čak promene u načinu na koji doživljavamo video igre?
Od dosade do opsesije
Setimo se ranih dana gejminga. Simulatori su tada bili rezervisani za najtvrdokornije igrače – one koji su s ljubavlju instalirali Microsoft Flight Simulator i provodili sate pokušavajući da poletanje ne završe u najbližem kukuruzištu. Ostatak sveta je posmatrao taj žanr kao komplikovanu, sterilnu zabavu – više nalik obuci za posao nego igri. A onda se nešto promenilo.
U prvim redovima te transformacije pojavio se Goat Simulator. Lansiran 2014. godine kao satirična, skoro pa „anti-igra“, ovaj haotični naslov parodirao je žanr simulatora, ali je upravo time osvojio srca miliona. Ljudi su odjednom želeli da igraju igre u kojima… ništa nije važno. Nema cilja, nema pravila – samo ti, gravitacija koja se ne poštuje i sposobnost da lansiraš kozu u svemir.
Usledili su naslovi poput Farming Simulatora, koji je, bez ikakvog humora, pružio realističnu simulaciju vođenja farme. I gle čuda: ljudi su ga igrali masovno. I to ne samo „ljudi sa sela“ kako su se neki šalili – već igrači svih generacija i profila, od studenata do IT inženjera, koji su nakon napornog dana jedva čekali da oberu kukuruz i nahrane digitalne svinje.
Simulatori su tada postali mejnstrim. A kad je PowerWash Simulator postao najprodavaniji naslov na Steamu tokom jednog leta, jasno je da više ne govorimo o pukoj zabavi. Govorimo o opsesiji.
I nije stvar samo u ironiji. Ljudi ne igraju ove igre da bi se smejali ideji. Igraju ih jer im prijaju. Jer u vremenu haosa, pretrpanih notifikacija i konstantne buke, postoji nešto neodoljivo umirujuće u tome da jednostavno… pokosiš travnjak.
Svakodnevni život u digitalnom svetu
U svetu u kojem supervojnici skaču po svemirskim brodovima, a zmajevi se bore protiv robota, zanimljivo je videti kako igrači sve više vremena provode čisteći tepih, noseći palete ili pažljivo renovirajući kuhinju iz ’84. Šta se to desilo sa idejom da igre treba da budu beg od realnosti? Ispostavilo se da je realnost u određenoj dozi upravo ono što nam najviše prija.
Uzmimo na primer House Flipper. Ideja je jednostavna: kupiš oronulu kuću, središ je do perfekcije i prodaš uz profit. Igra je kombinacija relaksacije, laganog menadžmenta i kreativnosti. Nema iznenađenja, nema stresa. Čak i kada ti zidovi nisu poravnati, niko ti neće zameriti.
Slično je i sa Euro Truck Simulatorom. Na papiru, vožnja šlepera kroz Nemačku zvuči kao kazna. U praksi, to je meditacija na točkovima. Navigacija kroz autoputeve, slušanje radija, briga o potrošnji goriva – to su elementi koji čine ovu igru ne samo izazovnom, već i neverovatno zadovoljavajućom. Ove igre daju osećaj postignuća, ali bez stresa i vremenskog pritiska. Nema tišme, nema brzih refleksa, samo ti i zadatak koji je jasno definisan. I to je upravo ono što mnogima treba na kraju dana. Dodatno, igrači su ti koji simulatorima daju novu dimenziju, jer sami sebi zadaju zadatke i izazove.
Između igre i stvarnosti
U ne tako davnoj prošlosti, simulatori su izgledali kao Excel tabele sa nešto tekstura. Današnji simulatori? Pa, realnost ponekad mora da se potrudi da ih stigne.
Jedan od najboljih primera tehnološkog skoka je Microsoft Flight Simulator 2024. Ova igra koristi realne podatke, satelitske mape i cloud rendering kako bi doslovno ceo svet stavila na raspolaganje igračima. Poletiš iz Beograda, sletiš u Rio, a sve izgleda toliko stvarno da očekuješ da će ti pasoš zatrebati.
Ono što simulatorima daje posebnu težinu jeste imerzija, osećaj gde zaboraviš da sediš za tastaturom. A da ne pominjemo igrače koji kupuju volane, papučice, džojstike, pa čak i kokpite kako bi vožnja kamiona, traktora ili aviona bila što autentičnija. Ili one koji koriste VR headset kako bi zaista „ušli“ u kabinu lokomotive ili kabinu bagera.
Tehnologija naravno igra ključnu ulogu – bolji procesori, grafičke i VR alati omogućili su da simulatori više ne budu samo suva prezentacija procesa, već kompletan, realističan doživljaj. Što je veća iluzija stvarnosti, to je veće uživanje.
I naravno, tu su i modovi. Od realističnih vremenskih sistema do personalizovanih vozila, moderska zajednica neprestano proširuje granice mogućeg. U Train Sim World, neko je uveo realne redove replike vozova koji se koriste u Železnicama Srbije.
Na temu domaće moding scene, Play! je prošle godine razgovarao sa Branislavom Miljkovićem, koji već godinama kreira verodostojne replike srpskih gradova (Novi Sad i Beograd) i njihovih autobuskih linija za OMSI 2 (Omnibus Simulator).
Vladimir smatra da OMSI poseduje najbolju fiziku i prenosi najrealniji utisak saobraćaja, ali igrači su ti koji su održali igru u životu sa konstantnim izbacivanjem novih sadržaja. Govorio je i o izazovu adaptacije srpskih gradova, kao i o tome da OMSI predstavlja vrlo potentan kreativni medijum.
Simulatori kao društveni fenomen
Gejming zajednica voli apsurd, ali i autentičnost. A simulatori im daju upravo to: neironični apsurd. Kada je PowerWash Simulator eksplodirao na Twitchu, niko nije znao da li se ljudi smeju igri ili je zapravo ozbiljno vole. Ispostavilo se da je i jedno i drugo.
Strimeri kao što su Markiplier, Jacksepticeye i PewDiePie znaju da publika želi zabavu, ali i opuštanje. I zato često biraju simulatore kao kontrast eksplozivnim, brzim igrama. “Ajmo da se opustimo večeras uz malo košenja trave.” – i eto, stream sa desetine hiljada ljudi koji komentarišu strategiju šišanja travnjaka kao da je reč o raidu iz nove WoW ekspanzije.
Ono što je nekada bio samotnjački žanr, danas je postao kolektivno iskustvo. Simulatori su dokaz da ne moraš da budeš brži, jači, luđi, već da samo opereš dvorište kako Bog zapoveda.
Simuliranje budućnosti ili budućnost simulacije?
Kada sve sagledamo, jasno je da popularnost simulatora više nije samo trend, već ozbiljan znak promene u načinu na koji gejmeri gledaju na igre. Od naslova koji su nekada bili etiketirani kao „dosadne edukativne alatke“, simulatori su postali žanr koji privlači i opušta milione ljudi širom sveta.
Ključ njihove privlačnosti leži u kontrastu koji nude u odnosu na brze, akcione igre. Simulatori nas vraćaju u sporiji ritam, gde zadovoljstvo ne dolazi od brze reakcije, već od sitnih, postepenih uspeha. Takođe, tehnološki napredak, VR i zajednice na društvenim mrežama i striming platformama, doprineli su da ovi naslovi postanu mnogo više od obične zabave.
Iako će možda zauvek ostati pomalo smešni onima koji ih nisu probali („Ma ko će da igra igru u kojoj muzeš krave?!“), simulatori će nastaviti da cvetaju upravo zbog svoje autentičnosti. Jer ponekad, najlepše avanture nisu one u kojima spasavaš svet, već one u kojima, nakon napornog dana, samo sedneš i zaliješ cveće u bašti.
Da li je ovo simuliranje budućnosti ili budućnost simulacije? Verovatno i jedno i drugo. I zato, sledeći put kad vas neko pita šta igrate, slobodno odgovorite sa ponosom: „Šišam digitalnu travu i ne možeš da zamisliš koliko je dobro!“
Autor: Milan Janković
Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
