Play!Bira: Najveća iznenađenja u svetu video igara

Nikola Aksentijević

Za mene, najveće iznenađenje u svetu video igara je Outer Wilds. Kada sam prvi put video ovu igru, delovala mi je kao simpatična indie avantura u svemiru, ali ništa više od toga. Međutim, posle samo nekoliko minuta shvatio sam da se radi o nečemu potpuno drugačijem. Cela igra predstavlja jednu veliku istraživačku ekspediciju i putovanje u nepoznato – nema markera, nema strelica, nema “idi ovde” tutorijala. Samo ti, tvoja radoznalost i planete pune misterija. I svaki put kad pomisliš da si nešto shvatio, igra te iznenadi i otvori ti potpuno novu perspektivu.

Najviše me je oduševio time loop sistem. Na početku mi je delovalo da će biti naporno stalno se vraćati na početak, ali zapravo je genijalno rešenje. Svaki novi ciklus donosi sitne tragove i nova otkrića, i umesto da “levelujem” lika, osećam kako ja kao igrač postajem sve pametniji. To je baš poseban osećaj – kao da nagrada nije item ili XP, nego znanje. Ušao sam očekujući simpatičnu svemirsku misteriju, a dobio sam jednu od najemotivnijih priča o prolaznosti i zajedništvu koju sam ikada doživeo u igrama. Malo je naslova koji su me ostavili bez teksta, ali Outer Wilds je uspeo u tome – i zato ga pamtim kao najveće i najlepše iznenađenje u svom gejming iskustvu.

Miloš Hetlerović

Pre nekoliko godina sam sticajem okolnosti dobio na poklon ključ za igru Terminator Resistance sa idejom da pogledam o čemu se tu radi. Jesam zaljubljenik u naučnu fantastiku, ali nisam baš neki tvrdokorni obožavalac Terminator serijala, prosto su mi prvih par filmova bili jako dobra zabava. Krenuh da igram igru bez nekih specijalnih očekivanja, kad me je nekako uvukla njena atmosfera.

To je bilo taman to što sam očekivao, FPS smešten u Terminator univerzumu gde ste u ulozi vojnika pokreta otpora koji se bori protiv zlih mašina. Nema tu nekih specijalnih inovacija u igri, nekih neverovatnih grafičkih rešenja, nekih fenomenalnih priča i slično, ali se meni i svidela ta jednostavnost – igra te prosto vozi kroz taj svet, nekako tiho i nepretenciozno.

Elementi pucanja i borbe su taman dovoljni da se osećate uvučenim u svet ali ne i previše komplikovani. Ne bih rekao da je dragulj među video igrama ali je meni pružila desetak sati solidne zabave. Pogotovu sam se iznenadio kada sam kasnije shvatio da igra ima ispod prosečnu ocenu na Metacriticu. Međutim kada se pogleda na Steamu, broj zadovoljnih igrača je preko 90%! Očigledno ne treba verovati baš svemu što pročitate u medijima, već neke stvari treba probati, možda vas iznenade!

Milan Živković

Opet još jedna u nizu teških tema… Moje omiljeno. Kakav nezavidan zadatak prstom uperiti na istorijat igara u mom životu i reći – e to, to je najbolje, najveće, najluđe od svega. Jer ma koji god kriterijum da je u pitanju, lepota igara i jeste u tome da me svaka koja mi se dopadne, iznenadi bez obzira na očekivanja. Ali zasigurno jedan od zanimljivijih primera, jeste situacija od pre 25 godina. U gomili diskova za PS1, vadim onaj za koji mi je drugar rekao da sadrži njegovu omiljenu igru. Pokrećem je, preskačem uvodnu animaciju, besomučno pritiskam dugme na kontroleru jer sve što želim je akcija! Da pucam, pucam i još pucam.

Prenosim razočaravajuće utiske drugaru u vidu – a onako je, preskočio sam one dosadne animirane sekvence, akcija je slaba, kamera je čudna… I sve ovo doprinosi da moja očekivanja od igre budu mnogo manja u tom momentu nego što su bila pre pokretanja. Sve bi to bilo okej, da igra u pitanju nije Metal Gear Solid. Naslov koji je ubrzo potom postao praktično moja omiljena video igra i na tom tronu se zadržao sve ove godine. Igra od koje sam očekivao malo, kasnije još manje, pružila mi je u tom kontrastu više od skoro bilo koje druge.

Čoveče… Izgleda da je istinita ona da mudrost dolazi sa godinama. Očito sam kao tinejdžer, istom žestoko oskudevao. :/

Nikola Savić

Igra koja me je najviše prijatno iznenadila je definitivno Heroes of the Storm. Kao veliki ljubitelj strategija u realnom vremenu (RTS), razvio sam posebnu odbojnost prema MOBA igrama još dok je DotA bila samo mod u Warcraft 3.

Smatrao sam MOBA igre uprošćenom verzijom RTS-a, za ljude koji nemaju umeće da igraju “prave” strategije, i krivio sam ih kao glavne krivce za smrt RTS žanra. A onda sam, kao pravi besramni Blizzard fanboj, negde 2016. ili 2017. godine probao HotS i evo, igram ga do danas. Igra je neverovatno zabavna i izazovna, verovatno najbolje dizajnirana MOBA igra ikada, a prava je šteta što Blizzard nije znao da iskoristi njenu tadašnju popularnost.

Jednostavna je za naučiti, ali kompleksna za usavršavanje. Ima veliki broj različitih mapa sa raznovrsnim vizuelnim dizajnom, veličinom, brojem i rasporedom lejnova, jedinstvenim objektivima itd. Tu je i ogroman broj omiljenih Blizzard heroja, kao i kreativan dizajn skillsetova za svačiji stil igranja. I dan-danas je ponekad upalim i uživam kao prvog dana kada sam je počeo igrati. Najbolje od svega je što mečevi traju kratko, u proseku 15–20 minuta, što je idealno za ubiti vreme uz jednu ili dve partije. Ako neko iz Majkrosofta čita ovo, uložite pare u HotS!

Igor Totić

Inicijalni trejleri za Ghost of Tsushima me nimalo nisu impresionirali. Izgledala mi je kao generička akciona igra sa japanskim skinom i sa imitacijama Assassin’s Creed ideja. Čak i kada je igra izašla, nije me pokupio hajp jer mi nije izgledala nimalo zabavno. Posle nekog vremena, bila je na popustu i iz nekog razloga sam hteo da popunim svoju biblioteku, bilo da je zbog toga što je Sony ekskluziva ili zbog toga što nisam normalan. Od prvih momenata igre sam psovao svog prošlog sebe što nije pružio ovoj igri priliku (a pogotovo što nije uzeo Collector’s Edition).

Kao ogromni fan AC serijala (zaključno sa Black Flag), nisam mogao da verujem da je Ghost of Tsushima potpuno razumeo domaći zadatak i pružio fanovima ono što smo tražili godinama (a nismo dobili ni sa Shadows). Mešavina stealth mehanike sa brutalnom akcijom u vrlo autentičnoj japanskoj atmosferi i eri, Ghost of Tsushima je ubo svaku endorfinsku tačku koju sam imao. A da ne spominjem to što je igra bila prelepa čak i na PS4.

Posle prelaska igre, Ghost of Tsushima je rapidno skočio na visoko mesto mojih omiljenih igara i jedino mi je krivo što joj odmah nisam dao priliku. Ali možda je tako i bolje, jer će mi ovako baš zauvek ostati u pamćenju kao igra koja mi je, zamalo, pobegla.

Miloš Živković

Kada pomislim na igru koja me je potpuno nespremnog zatekla i uvukla u svoj svet, prvo mi na pamet padne The Witness. Ova takoreći indie igra, sa jednostavnom ali dopadljivom grafikom i otvorenim svetom za istraživanje, jedna je od retkih koja me je iznova i iznova iznenađivala tokom igranja. Delo je malog studija iz Denvera – Thekla, Inc. – a funkcioniše tako što vas preplavljuje zagonetkama koje testiraju svaki promil vaše inteligencije, strpljenja i pronicljivosti.

Posebno me je fasciniralo to što neke od najupečatljivijih zagonetki i predela otkrijete tek u kasnijim fazama, iako su vam sve vreme bili “pred nosom”. Neke zagonetke zahtevaju punu koncentraciju, a neretko ćete nad njima provesti sate i sate, a nekada možda čak i dane dok vam se ne „upali prava lampica“. Težina nije vezana za linearan progres – zavisi od vašeg puta, zapažanja i intuicije na koju se stalno morate oslanjati. I kada pomislite da ste videli sve, ova igra vas iznova iznenadi skrivenim detaljima i intrigantnim putevima i zagonetkama. Za potpuni prelazak biće vam potrebni meseci igranja, a možda i godine. Ali ako ste kežual igrač i želite samo da je pređete, onda će čak i to biti dovoljno da vam da naznaku šta sve ova igra krije.

Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.