Sigurno vam se desilo bar jednom – sedite ispred ekrana, gledate najavu za novi remaster ili rimejk kultne igre iz detinjstva, a kroz telo vam prođe ona čudna kombinacija ushićenja i straha. Upravo ste otkrili da ćete uskoro zaigrati kao vaš omiljeni junak iz doba PlayStation dvojke u savršenom 4K ruhu. „E ovo moram da imam!“, pomislite, već spremni da kliknete na dugme za preorder. Ali negde iza uha čujete i glas zdravog razuma koji uporno pita: „Čekaj malo, zar nisam već jednom platio za ovu igru pre 20 godina?“
U svetu gejming industrije, remasteri i rimejkovi igara postali su norma. Gotovo da nema meseca bez bar jednog naslova koji iz prošlosti vaskrsava sa upeglanom grafikom ili potpuno novim gejmplej mehanikama. Dok je za neke igrače ovakav trend poput dobitka na lutriji, drugi smatraju da je reč o čistoj manipulaciji nostalgijom i lenjom pristupu izdavača da zarade dodatni novac bez mnogo truda. Da li je stara igra u novom ruhu nešto što zaista zaslužuje naše vreme i novac? Ili smo kao gejmeri postali laka meta za eksploatisanje sentimentalnosti?
Kada izdavači najave remaster igre, u osnovi govore da će uzeti originalni naslov i dati mu blagi facelift, kozmetički tretman za lepšu grafiku. Ovo često znači povećanje rezolucije, bolje osvetljenje, oštrije teksture, senke i optimizaciju performansi za nove platforme. Suština igre i gejmplej mehanike uglavnom ostaju netaknuti.
Pogledajmo jedan od najpoznatijih remastera poslednjih godina: The Last of Us Remastered. Naughty Dog nije menjao priču niti sistem gejmpleja – Džoel i Eli i dalje prolaze kroz isti emotivni pakao postapokaliptične Amerike, samo u oštrijoj rezoluciji i sa poboljšanim frejmrejtom. Ali budimo iskreni, igra je praktično identična. Ako vas je nešto izluđivalo u originalu, verovatno će vas izluđivati i u remasteru. Tu je i Part II remaster, koji je stigao samo pet godina nakon izlaska originala, ali to je već druga priča…
Za razliku od remastera, rimejk igre je nešto ambiciozniji poduhvat. Ovde developeri zapravo kreiraju igru gotovo iz temelja, koristeći savremenu tehnologiju, nove mehanike i često potpuno redizajnirajući nivoe i elemente gejmpleja.
Možda najbolji primer u ovoj kategoriji je Resident Evil 2 Remake. Capcom je potpuno rekonstruisao klasični survival horor hit iz 1998. godine sa spektakularnom grafikom, novom perspektivom kamere i izmenama u priči. Rezultat je bio apsolutni trijumf, a igra je privukla ne samo stare veterane serijala, već i potpuno nove fanove. Kasnije je stigao i rimejk legendarne četvorke koji se pokazao kao jednako uspešan, ako ne i bolji.
Slično tome, Final Fantasy VII Remake ne samo da je doneo kultni RPG klasik na PlayStation 4 i 5, već je obogatio priču i likove novim detaljima koji su podigli iskustvo na potpuno novi nivo.
Nostalgija: Glavni pokretač uspeha ili marketinška manipulacija?
Koliko puta ste videli neki trejler ili objavu za novu verziju igre koju ste voleli kao klinci i osetili da vam srce ubrzano lupa, dok se prisećate svih onih neprospavanih noći? Upravo taj osećaj, tople i slatke nostalgije, izdavači često koriste kao svoje najmoćnije marketinško oružje.
Nostalgija igra ključnu ulogu ne samo u gejming industriji, već i u popularnoj kulturi uopšte. Pogledajte Netflix serije poput Stranger Things ili reciklirane filmske franšize kao što su novi nastavci Ratova zvezda.
U svetu video igara ovaj princip je još očigledniji. Setite se samo oduševljenja publike kada je Activision objavio remasterovane verzije legendarnih platformera poput Spyro Reignited Trilogy i Crash Bandicoot N. Sane Trilogy. Igre su oživljene sa pažnjom i ljubavlju, a igrači su bili spremni da bez razmišljanja otvore svoje novčanike i ponovo prožive ove avanture.
Međutim, nisu svi remasteri i rimejkovi urađeni s ljubavlju. Postoji i mračna strana ove industrije – korišćenje nostalgije kao lenj način da se brzo zaradi, bez dovoljno truda ili kvaliteta.
Primer koji je odmah izazvao burne reakcije zajednice jeste GTA Trilogy Definitive Edition. Rockstar, kompanija poznata po konzistentno fenomenalnim igrama, nekako je uspela da napravi potpuni haos sa izdanjem koje je trebalo da bude ultimativni omaž jednoj od najpopularnijih franšiza u istoriji gejminga. Igra je na izlasku bila prepuna bagova, uz čudno stilizovane likove koji su postali samo predmet podsmeha širom interneta. Fanovi su bili ogorčeni, osećajući se kao da je neko bukvalno zgužvao njihova dragocena sećanja i bacio ih u kontejner.
Još jedan primer bio je Warcraft III: Reforged, gde je Blizzard uspeo da razočara praktično sve – od najvernijih fanova do novih igrača. Umesto obećanog spektakla, igrači su dobili sirovu verziju igre sa gomilom bagova, lošom optimizacijom i minimalnim unapređenjima. Ovakvi naslovi pokazali su jasnu granicu između iskrene revitalizacije i grube eksploatacije nostalgije.
Postoji tanka linija između iskrene nostalgije i hladnokrvne manipulacije. Kada developeri naprave igru sa očiglednim poštovanjem prema originalu, uz dodatak koji obogaćuje staro iskustvo, igrači osećaju iskreno zadovoljstvo. Međutim, kada nostalgija postane sredstvo za brzo punjenje džepova, fanovi to veoma brzo primete.
Na kraju krajeva, nostalgija jeste snažan alat. Ali kao što je to lepo rekao uncle Ben: „Sa velikom moći dolazi velika odgovornost.“ Ako već posežete za nostalgijom, dragi developeri, potrudite se da opravdate naše poverenje, jer kad nam jednom slomite srce, veoma teško ga ponovo sastavljamo.
Da li je kvalitet novih verzija u skladu sa njihovom cenom?
Jedna od najvećih frustracija igrača jeste kada cena novog izdanja daleko prevaziđe realnu vrednost. Primer koji nervira fanove čak i dan danas jeste The Elder Scrolls V: Skyrim Anniversary Edition – iako nije pravi remaster, igrači se s pravom pitaju koliko puta Bethesda može da nam naplati istu igru.
Ponekad, remasteri i rimejkovi izgube originalnu atmosferu zbog preteranog „peglanja“. Primer za ovo je Silent Hill HD Collection, gde je potpuno pogrešan izbor grafičkog stila i glasovne glume zapravo narušio jezivu i misterioznu atmosferu originala.
Nije tajna da postoje remasteri koji izgledaju kao da ih je neko sklepao za vikend. Najbolji primer je već pomenuti GTA Trilogy Definitive Edition, čiji bagovi i tehnički problemi jasno pokazuju koliko malo truda i pažnje je zapravo uloženo.
Međutim, ako rimejk donosi dramatično poboljšanje koje menja način na koji se igra doživljava, onda to može biti vredno svakog dinara. Pored ranijih primera odličnih remastera i rimejkova, tu su i igre poput Demon’s Souls Remake ili Shadow of the Colossus Remake koje pružaju tako visok nivo vizuelnog i tehničkog unapređenja da je kupovina sasvim opravdana čak iako posedujete originalnu verziju. Još jedan argument za kupovinu bila bi čista praktičnost, u slučaju da moderna kolekcija objedinjuje osnovnu igru sa ekspanzijama koje su izlazile u rasponu od više godina.
Na kraju, da li rimejkovi i remasteri opravdavaju svoju cenu zavisi prvenstveno od toga koliko cenite originalnu igru i šta očekujete od novog izdanja. Kada sledeći put vidite trejler za igru koju ste obožavali pre deset ili dvadeset godina, zapitajte se šta zapravo nudi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
