Davne 2008. godine švedska kompanija DICE predstavila je Mirror’s Edge, akcionu avanturu smeštenu u distopijski grad u bliskoj budućnosti. Ono što je igru od početka izdvajalo od mnogih naslova tog vremena nije kombat sistem, već fokus na parkur kretanje i momentum, skakanje preko zgrada, zidova, prepreka i drugih objekata kako bi se izbegli neprijatelji.
Vi kontrolišete Faith Connors, članicu podzemne mreže parkur kurira poznatih kao „runners“, čija je misija da prenose poverljive pakete i informacije kroz grad. Stopa kriminala u ovom gradu je niska, život udoban, aaali samo zahvaljujući veoma represivnom režimu. Kuriri deluju nezavisno, a priča vodi Faith na potragu da otkrije ko je okrivio njenu sestru za ubistvo koje nije počinila.
„Runner vision“, to jest vizuelni indikator pravca, pomaže vam da usmerite Faith. Jarki crveni detalji u inače ravnom i belom gradu naglašavaju gubitak karaktera represivnog društva, dok pogled glavne junakinje na grad odražava hladnoću i bezosećajnost, osim njene ljubavi prema trčanju i parkuru. Sve ovo je dodatno pojačano upotrebom kamere iz prvog lica, koja igraču omogućava da u potpunosti doživi parkur i vidi svet kroz Faithine oči.
Mirror’s Edge ima jedinstven futurističko-minimalistički šmek i estetiku koji i dan-danas izgleda moderno, iako je igra stara skoro 20 godina. Ekstremno bele i čiste pozadine, uz jarke primarne boje, ostavljaju snažan vizuelni utisak koji je i dalje prepoznatljiv. Zvučni dizajn je takođe bio hvaljen jer doprinosi fluidnosti pokreta, tako da gejmplej nikada nije dosadan. Nažalost, uprkos zanimljivoj postavci, priča igre je često kritikovana kao slabija strana celokupnog iskustva.
Uticaj Mirrors Edge-a se može primetiti i godinama kasnije, primarno u igrama koje praktikuju parkur u nekom obliku. Dying Light je jedan od najboljih primera jer je parkur u prvom licu direktno integrisan u otvoreni svet na sličan način kao u Mirrors Edge, ali je prilagođen za horror žanr. Titanfall i Titanfall 2 dodatno su razvili ideju brzog, akrobatskog kretanja u first-person perspektivi, kombinujući wall-running i klizanje u borbenom okruženju. Naravno tu su i Ghostrunner, Sunset Overdrive i mnogi drugi naslovi.
U junu 2016. godine stigao je Mirror’s Edge Catalyst, pokušaj da se originalna igra dodatno razvije kroz open world i „moderniji“ dizajn. Umesto direktnog nastavka, Catalyst je reboot koji proširuje grad Glass i daje igraču veću slobodu u kretanju, istraživanju i kombinovanju parkur ruta. Unapredio je fluidnost pokreta, dodao naprednije parkur sposobnosti i uklonio upotrebu pušaka, čime je još jasnije naglašen identitet serijala.
Iako Mirror’s Edge nikada nije postao masivni hit, uticaj igre je dugotrajan i vidljiv. Igra mi ostaje u sećanju kao dokaz da first-person perspektiva ne mora biti vezana isključivo za pucačine, već može da prenese brzinu, visinu, rizik i uzbuđenje na način koji je i dalje retko nadmašen. Uprkos manama u narativu, Mirror’s Edge ostaje naslov koji ćemo pamtiti po trendovima koje je započeo.
Autor: Bogdan Karadarević
Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
