REVIEW: Strider

Hiryu, ime koje će zvučati poznato svakome ko je imao sreću da njegova lokalna buvara ima Strider, Capcom-ovu platformu iz 1989. jedinu igru iz njihovog ranog opusa koja je mogla da stoji rame uz rame sa Street Fighter-om 2. Bez obzira na popularnost Strider-a, Capcom je uspeo da „zaboravi“ na ovu igru ne računajući samo jedan mali, polu uspešni izlet za PlayStation desetak godina ranije. Grešku je, konačno ispravio Double Helix i do neba im hvala.

Godina je 2048, svet je distopija, a vi ste najmlađi Super A Ranked, hajtek sajber nindža ultra-hiper-giga tajne organizacije Striders i vaš cilj je da uklonite misterioznog diktatora koji je poznat samo pod nadimkom, Pradeda. Pošto je igra iz perioda istočnog i zapadnog sveta Veliki Br.., pardon Pradeda vlada iz utvrđene prestonice koja se nalazi u Sovjetskoj Socijalističkoj republici Kazakh, sadašnjem Kazakhstanu, a upravo tu počinje vaša prva misija.

Od momenta kad počnete reboot-ovanog Strajdera biće vam jasno da je Double Helix odradio posao baš kako treba. Momci su uspešno zadržali duh originala oličen u veranju po zidovima i plafonima, elegantnim skokovima i vitlanju Sajfer mača onoliko brzo koliko brzo udarate po tasteru, a preko svega toga stavili šlag, čokoladne mrvice i kandiranu trešnju. Igra je jednostavno pravi slatkiš za oči. 6.5-7 sati, koliko će vam okvirno trebati da je pređete, provešćete delom zverajući u prelepo dizajniran okoliš, fantastične efekte dok se tumbate, prevrćete i izvodite bravure mačem, delom seckajući „minjone“ i „kraljice“ i sve vreme slušajući muziku od koje skače adrenalin, a koža se ježi.

Nivoi su, blago rečeno sjajni – od glavnog grada diktatora, preko pećina i tajnih laboratorija, dupke puni protivnicima, zamkama, tajnim prolazima i regijama i skrivenim vratima iza kojih se kriju pojačanja za vašeg lika. Jednom rečju, zabavni do srži. Ok, lagali smo; to su tri reči. Igračima, koji su igrali original će sigurno biti drago da naš nindža i dalje može da izbacuje „specijalke“: pantera koji tamani protivnike, droida za štit i energetski zrak koji će vam raščistiti put od protivnika, pomoći kod bosa i dati epilepsiju.

Sajfer mač koji nosi vaš lik je posebna priča. S jedne strane služiće vam za otvaranje „color-coded“ vrata, a svaki od četiri moda (trenutno aktivni mod znaćete po boji šala koji leluja oko Hiryu-ovog vrata) dobar je za različite tipove protivnika. Ako ste posebno maštoviti „ledenim“ modom možete protivnike pretvarati u odskočne daske za skok na udaljene platforme i lokacije koje inače ne biste mogli da dohvatite. Što više budete napredovali kroz nivoe, uhvatićete sebe kako frenetično menjate modove da biste se izborili sa nadolazećim hordama. Ipak, bez brige – ako vas zli minjoni obore, igra će vas velikodušno vratiti na prvi checkpoint koji su rasuti svuda po mapi. Only a ninja can truly kill another ninja, anyways.

Sigurno ste do sad primetili da se u ovom opisu nismo fokusirali previše na priču. Nje, jednostavno i nema. Nindža sa misijom da ubije „najzlijeg“ diktatora, spasi svet od njegove gvozdene pesnice i koga na tom putu neće zaustaviti nijedan minion koje od milošte možete zvati oštrilicama za mač. Da je Strider avantura nepostojanje duboke priče bio bi veliki minus, ovako je potpuno svejedno. Autor ovih redova bi ionako nervozno pritiskao spejsove, eskejpove i ostale tastere mrmljajući „dobro bre dosta više oću da sečeeeeeeeem….“

Ako ste klinac iz buvare kao autor ovih redova igraćete Strajdera sa setom u duši i suzom u oku, a ako ste novija generacija shvatićete zašto je to tako. Zato od majice napravite nindža masku, imate instrukcije na internetu, proverite vaš nindža izgled u ogledalu, upalite Strider-a i zabavite se.

Autor: Petar Vojinović