Pre nego što počnete sa čitanjem ovog opisa, želim jasno da naglasim – Daylight je užasna igra.
Igra koju smo, usled nedostatka jump-scare horor avantura, željno iščekivali pokazala se kao razočaravajuće loš i jeftin klon Slendera upakovan u ruho Unreal Engina 4. Pravljenje igara na osnovu tuđih ideja ne mora nužno da bude loša stvar – Blizzardove igre su delom plagijati drugih franšiza, sve MOBA igre nastale su po ugledu na svoje prethodnike ali Daylight je jednostavno totalni promašaj.
U Daylightu vi ste Sara, devojka koja se budi u mračnoj nepoznatoj bolnici, a (skoro) jedini izvor svetlosti koji imate je osvetljenje na vašem mobilnom telefonu. Igra se svodi na tumaranje kroz tamne hodnike, a svaka nova oblast odvojena je vratima koja možete otključati samo magičnim pečatom koji se pojavljuje tek kad skupite potreban broj beleški koje su razbacane svuda unaokolo. Što više papirića pokupite to ćete više saznati o mračnoj prošlosti bolnice i to će vas sve češće uznemiravati duhovi koji je naseljavaju i koji su glavni antagonisti. Duhove ne možete ubiti, već samo pobeći od njih ili ih oterati svetlošću mobilnog telefona ili signalne rakete na koje ćete nailaziti tu i tamo.
Nažalost, iako su imali sve kockice za dobru horor avanturu, Zombie Studios ih je loše složio. Ideja da se u svakoj novoj igri mapa menja nije loša ali to u Daylightu znači malo drugačiji raspored potpuno identičnih soba i ništa više. Na to dodati da je algoritam generisanja mapa loš, pa je moguće naleteti na bolnicu koja ima četiri menze ili zatvor sa šest prijemnih soba. Duhovi i prikaze koje vas saleću su više naporni nego strašni. Lako ih možete oterati svetlošću ili im pobeći, a jedino vas mogu ubiti ako uspete da se izgubite zbog nečitljive minimape. Skripta koja rukovodi reakcijama glavne junakinje na okolinu je takođe nedovršena i ne prati radnju, pa dok budete besomučno bežali gore – dole Sara će se često glasno zapitati „Ima li koga?“ Naravno da ima, bežimo od njih već 20 sekundi.
Ruku na srce, Daylight ume da uplaši – ponekad će vas iz stolice izbaciti iznenadna materijalizacija davno preminule osobe, šuškanje iz mraka ili spontano padanje objekata najčešće iza vas i tako dok vas ne umori ponavljanje i predvidivost štrecalica.
Kao šlag na ovu više nego gorku poslasticu dolazi plejada bagova. Može vam se desiti da otvorite fioku koja je puna predmeta i esencijalnih beležaka bez kojih ne možete napredovati dalje, a da vam je inventar popunjen. Da biste ispraznili inventar morate zatvoriti fioku, a zatvaranje iste zna da znači nepovratno izgubljene predmete pošto zbog baga svi predmeti umeju da nestanu i tad morate početi igru od prethodno snimljene deonice.
Igra koja je previše stereotipna: Bolnice prepune doktora koji su radili neetičke eksperimente na pacijentima, zatvori sa tamnom prošlošću gde su čuvari gori monstrumi od zatvorenika, duhovi koji iskaču od svuda, pa i iz frižidera, glavna junakinja koja nonstop komentariše koliko je preplašena, kao da pokušava da ubedi i samog igrača da treba da bude užasnut i razočaravajuće predvidiv i loš kraj.
Kad se sve stavi na papir Daylight je igra za izbegavanje u širokom luku i ne bismo je preporučili nikome sem ako tu osobu baš ne volimo, a možda ni tad. Od srca preporučujem da je zaobiđete, ne bacate pare na ovu šklopociju, a ako ste željni odličnog jump-scare horora pronađite legendarni Clive Barker’s Undying, ugasite svetla, stavite slušalice na uši i spremite se da budete prepadnuti i prezadovoljni.
Autor: Petar Vojinović
Daylight
Za:
- Kopija Slendera
Protiv:
- Očajna kopija Slendera
- Ponavljačka i dosadna
