REVIEW: Wayward Manor

Najlepše je napisati opise odličnih igara kod kojih je svaki trenutak igranja splet sladostaršća i tantalizirajućih muka zbog želje da vidimo „what next“ i onih koje su toliko očajne da je jednostavno prolivanje žuča po njima isuviše privlačno da bi se propustilo. A tu je i Wayward Manor, najkraće rečeno – nit’ smrdi nit’ miriše. Kombinacija Bitlđusovske atmosfere, pisanija jednog velikog Nila Gajmana i umeća developerske kuće The Odd Gentlemen, koja nam je podarila fantastičnu igru The Misadventures of P. B. Winterbottom koja podseća na Garfildovo naručivanje pite i kafe iz automata – prvo ispada pita pa preko nje tanjir, onda se zalije kafom i začini šoljicom koja uz tresak pada preko svega.

U igri Wayward Manor vi ste bezimeni duh, starosedelac Wayward vile i u životu i u smrti koga užasno nerviraju novopridošli stanari, porodica Budd i uradićete sve samo da dotičnu porodicu Dosadnjaković oterate iz svog doma. Kako ste duh, nameće se jedino logično rešenje – isprepadati na smrt celokupnu porodicu i naterati ih da pomisle kako je Kanada sa irvasima ili Florida sa komarcima raj na zemlji.

Put izbacivanja uljeza dugačak je 25 nivoa i u svakom prisutne članove porodice Budd treba prepasti najmanje šest puta. Načini za to su mnogobrojni: flaša vina koja nevino stoji na stočiću postaje „ubojito oružje“ ako je povetarac preturi po odeći gospođe Budd koja se najviše od svega plaši da se ne uprlja, a viteški oklop u ćošku je samo kičeraj dok ga ne naterate da progovori, a gospodin Budd se ne ustreli.

Svaki nivo nudi više od šest načina za prepadanje, a pojedini od njih se otključavaju pošto iskoristite neke od originalno ponuđenih. Ono što bi trebalo da bude najveći forte igre je upravo ono gde su developeri najviše i podbacili. Svaka zagonetka se rešava na isti način – u pravom trenutku kliknuti na predmet, inače miš neće protrčati ispred spremačice, a ranije spomenuta flaša vina umesto gospođinog broketa umazaće tepih. Rince and repeat, trial and error. Ako uz to dodamo i „simpatične“ kontrole gde igra jednostavno odbija da registruje klik miša na objektu i dobijamo apsolutno bledo i pomalo frustrirajuće iskustvo. Uostalom, najveća misterija vile Wayward je kako uspeti da zeznete kontrole u igri koja se efektivno igra „na levi klik miša“.

Grafika, kao i ostatak igre, ostavljaju dojam nedovršenosti. Pozitivan utisak pozadine koja izgleda kao u crtanom filmu kvare low-polygon modeli koji kao da su ovde zalutali iz PlayStation 1 igre. Zvuk, ah, zvuk je toliko iritantan da ćete igru verovatno prelaziti na mute.

Posle pola sata kliktanja po objektima i resetovanja nivoa dok ne ubodemo pravu kombinaciju gledali smo koliko još ima do kraja. Sat i po od tad i bili smo oduševljeni obaveštenjem da smo prešli igru i da se ovo mučenje konačno završilo. Legenda takođe kaže da je replay value igre u skrivenim načinima da isprepadate članove porodice Budd, čak tri po nivou, ali ne znamo nikog ko bi to mogao da posvedoči. Igra jednostavno nema nikakav counter, nikakvo obeležje da je u pitanju „secret“, pa tako nećete znati koje ste tajne otkrili, a koje niste.

Ako imate dva sata života za baciti, a volite da uživate u glasu Nila Gajmana (što je, priznajemo, definitivno svetla tačka igre), Wayward Manor nije loša zanimacija ali od momaka iz The Odd Gentlemen-a očekivali smo mnogo više. Ali opet, očekivali smo i mnogo više od fudbalske reprezentacije Srbije i od Osmog putnika 3, takođe.

Autor: Petar Vojinović