REVIEW: The Vanishing of Ethan Carter

Ukoliko bih utisak o igri Vanishing of Ethan Carter morao da sažmem u reč, ta reč bi svakako bila imerzivnost. I pritom, imajte na umu da tu odbojnu poštapalicu, neizbežni epitet svakog PR-a u igračkoj industriji ne koristim olako, naprotiv. U današnje vreme, kada je besmisleni roller-coaster-gameplay novih AAA naslova postao standard za uverljivost, Vanishing of Ethan Carter bez poteškoća uspeva ono što armiji marketing gurua, target grupa i psihologa velikih izdavačkih kuća nikako ne polazi za rukom – da vas prebaci tamo, makar na kratko, makar na pola sata, i učini da zaista zaboravite na svet oko sebe. Potpuno nepretenciozno, što je odlika koja može da krasi samo prave indie naslove, igra uspeva da ispriča priču na uverljiv način, sa lakoćom odbacujući uobičajenu mehaniku izvođenja i udobnost interfejsa na koji smo navikavani decenijama. Za tih par sati koliko je potrebno da se kompletira igra, zaista se nalazite u dolini Red Creek, u ulozi detektiva za okultno Pola Prospera, koji istražuje nestanak dečaka iz naslova igre. Jednom rečju – imerzivnost. (Oh no, no, it’s cool. I’m taking it back, što bi rekao Rendal Grejvs).

Priča je relativno interesantna, pogotovo kraj igre koji baca novu perspektivu na dešavanja, i zaplet će se dopasti ljubiteljima Lovkrafta. Cela igra odiše mračnom, sumornom atmosferom, koja je pojačana neprekidnim osećajem usamljenosti. Sama premisa, istraživanje okolnosti pod kojima je nestao dečak je sve što ćete dobiti od igre, u tri prostoproširene rečenice, na samom njenom početku. I to je sve. Prvih pola sata nisam uspeo da se otresem neprijatnog osećanja (prouzrokovanog potpunim odsustvom interfejsa, i uobičajenih poluga koje služe za odmotavanje priče), da neću moći uspešno da završim igru, i štaviše, da to jednostavno nije način na koji igre treba da funkcionišu. Osećanja da ću propustiti nešto bitno ukoliko me neko ne odvede za ruku u željenom pravcu.  Posle prve zagonetke, bio sam ubeđen da ću u obližnjem mestu naići na starog krčmara raspoloženog za čašicu razgovora, koji će mi džangrizavo, ali detaljno objasniti šta se zapravo desilo, i šta se od mene očekuje. Ništa od toga. Na M ne pozivate mapu, ne postoji spisak zadataka, niti koliko metara je ostalo do sledećeg checkpointa. Sve što dobijate od igre, dobijate interakcijom sa svetom, i rešavanjem zagonetki na koje usput nailazite. Ovakvim pristupom, igra zahteva od igrača određeni stepen posvećenosti i strpljenja, jer za uzvrat ne pruža instant zadovoljenje. Same zagonetke na koje nailazite su relativno jednostavne, i ne bi bilo loše da je ukupna težina i kompleksnost problema malo veća (ovde se radi o potpuno subjektivnom utisku, ali treba biti svestan činjenice da bi se time ionako uska ciljna grupa još više smanjila). Najveća zamerka ide na strukturnu nepovezanost zagonetki, koje se mogu rešavati proizvoljnim redosledom, što sa druge strane proizvodi interesantan efekat u pogledu odvijanja i shvatanja priče. Ipak, za kompletiranje igre je potrebno da rešite svaku od zagonetki, što može predstavljati problem ukoliko ste neku prevideli. Takođe, nelinearnost problema će sigurno rezultovati potrebom da određene deonice mape prođete više puta, što može zasmetati igračima sa manjkom strpljenja, pogotovo imajući u vidu da u igri nemate nikakvu navigaciju (ukoliko vam je osećaj za prostor nepostojeći, kao kod autora ovog teksta, budite spremni za dugotrajno pešačenje krajolicima Red Creek Valley-ja).

Iako mehanikom i načinom prezentacije, igra predstavlja punokrvni indie naslov, u pogledu audio-vizuelne komponente, Vanishing of Ethan Carter može da stane rame uz rame sa bilo kojim aktuelnim naslovom visoke produkcije. Deceniju star Unreal Engine treće generacije ne prestaje da iznenađuje svojim potencijalom, i izgled okruženja je istinski spektakularan, počev od prelepih otvorenih pejzaža prirode u jesen sa početka, do napuštenog rudnika u poslednjoj etapi igre. Imaćete utisak kao da je neko ručno crtane pozadine izvukao u treću dimenziju, i količina detalja koja je posvećena svakom aspektu okruženja je impresivna. Svemu ovome je doprinela nova tehnologija pod nazivom „photogrammetry“ koja 2D slike iz realnog sveta pretvara u 3D okruženja.

Vanishing of Ethan Carter nije za svakoga. Svojim izuzetno sporim tempom, minimalističkom naracijom, i potpunim odsustvom interfejsa, igra cilja na zreliju publiku, igrače koji su se zasitili prepakivanja jednog te istog sadržaja u sve lepše i primamljivije oblande. Iako se ne može reći da je revolucionarna po pitanju izvođenja ili prezentovanja priče i načina interakcije sa okruženjem (jer su te granice već pomerili naslovi poput Dear Esther ili Stanley Parable), Vanishing of Ethan Carter predstavlja najozbiljniji udar na ustaljene norme mainstream igračke industrije. Više nego dovoljno.

Autor: Vukašin Stijović